Mislim da se svi možemo složiti sa tim da su rupice na obrazima prilično neodoljive – ili barem, privlačne, ako ništa drugo. One su povezane sa određenom vrstom ženske lepote koju su predstavljale mnoge šarmantne glumice. Predstavljaju slatku, detinjastu privlačnost sa dozom nevinosti.
Popularna američka glumica, Širli Templ, je upravo zbog tih rupica, stekla slavu još kao devojčica. Ali, iza tih neverovatnih malih rupica, zapravo leže brojne teorije o tome zašto ih neki ljudi imaju, a neki ne, a nauka je iznenađujuće podeljena kada su te teorije u pitanju.
Prvo, postoje dve vrste rupica na licu: one na bradi i one na obrazima. Smatra se da su rupice na bradi uzrokovane malom pukotinom na kosti ispod brade. Trenutna popularna teorija među naučnicima je da su rupice na bradi rezultat nepravilnog fetalnog razvoja, gde se leva i desna strana brade nisu propisno spojile, još u materici.
Ali stvar sa rupicama na obrazima je malo komplikovanija.
Uglavnom se svi slažu da su rupice stvar genetike, ali i tu postoji mala rasprava oko nekih detalja. Dugo vremena, rupice su smatrane dominantnom genetskom osobinom: ako oba roditelja imaju rupice, i njihovo dete će obavezno imati!
Sada, međutim, neki naučnici tvrde da su rupice, zapravo, neregularne dominantne osobine, pa ako oba roditelja imaju rupice, to uopšte ne mora da znači da će ih i dete 100% imati.
Postoje i dve različite teorije o tome šta zapravo uzrokuje rupice na prvom mestu. Jedna teorija je da je to proizvod kraćih mišića oko usta, ali je mnogo popularnija teorija da je to defekt facijalnog mišića pod imenom zygomaticus major. To je veliki mišić na bočnoj strani lica, a rupice su uzrokovane podelom u tom mišiću, koji je u normalnim uslovima iz jednog komada. Dvostruki ili bifidni zigomatikus znači pojavu malih rupica kada se osmehujete.
Šta kaže nauka?
Rupice se smatraju znakom lepote i ljupkosti. Istina je da su rupice, zapravo, genetski defekti koji su uzrokovani skraćenim mišićima na licu.
Rupice su uzrokovane greškom u subkutanom vezivnom tkivu koji se stvara u toku embrionalnog razvoja. Varijacija u strukturi mišića lica takođe može uzrokovati pojavu rupica na obrazima.
Kada se osoba osmehne, kraći mišić na licu povlači kožu lica. Ovo stvara blagu depresiju (udubljenje) u koži, koja se naziva rupicom.
Može biti interesantno primetiti da su rupice nasledne. Obično se javljaju na oba obraza. Jedna rupica (tj. rupica na jednom obrazu) je retka pojava.
Nasleđivanje rupica sa roditelja na decu dolazi zbog samo jednog gena. Geni koji stvaraju rupice su prisutni u polnim ćelijama pre procesa reprodukcije. Svaki roditelj prenosi na dete jedan od ovih gena. Tako da, ako oba roditelja imaju rupice, dete ima od 50 do 100% šanse da ih nasledi.
Ako, međutim, samo jedan roditelj ima gen za rupice, šanse da ih dete nasledi su 50%. Ako nijedan roditelj nema rupice, onda ih ni dete neće imati.
Ponekad rupice mogu biti uzrokovane spontanim mutacijama koje dovode do njihove pojave.
Šta o rupicama na obrazima kažu ljudi i koja su uvrežena mišljenja o ovoj pojavi?
Često ćemo da naiđemo na tvrdnje da rupice na obrazima imaju samo pravi srećnici! Rupice na obrazima su retkost, pa je osoba sa ovom osobinom – posebna, “obeležena”! Doduše, naučna činjenica je da ih ima samo 20% ljudi, pa je i ovo narodno verovanje verovatno u skladu sa tim.
Najverovatnije se ovakvo uverenje može objasniti time što ljudi koji imaju rupice na obrazima zaista izgledaju mlađe. Zbog toga su rupice na neki način simbol lepote, mladosti i svega što uz to ide.
Druga interesantna stvar vezana za rupice na obrazima jeste da se one pojavljuju samo kad se osoba smeje. Retko kada ćete videti rupice na obrazima kada je osoba ozbiljna. Zbog toga se rupice nesvesno povezuju sa radošću i blagostanjem.
Pošto su rupice medicinski povezane sa nedostatkom mišićnih vlakana, koji se tokom života mogu popuniti, dešava se da osoba ima rupice u detinjstvu, ali da ih kasnije, kad odraste, izgubi. Zbog toga ćemo rupice često povezivati sa dečijim licima i sa slatkim bebinim obraščićima. Osobe koje imaju rupice na obrazima se i zbog toga smatraju privlačnim, slatkim i interesantnim.
Od starijih ljudi se može čuti da su rupice poljupci anđela. Svako dete koje se rodi, na samom rođenju dobije svog anđela čuvara, koji ga poljupcima zaštiti od uroka ili kako to bake vole da kažu – “od zlih očiju”! Takva deca su srećnici.
Šta još znamo o rupicama na ljudskom telu?
Mala, prirodna udubljenja, poput rupica na obrazima i bradi, mogu se naći i na leđima. Ove rupice na leđima se još zovu i Venerine rupice. Ove dve rupice su simetrične i nalaze se na donjem delu leđa, tamo gde se ona dodiruju sa zadnjicom. Kada bi se anatomski definisalo, reklo bi se da se Venerine rupice nalaze na sakroilijačnim spojevima. Sakroilijačni spojevi su mesta gde se trtična kost i ilium spajaju.
Iako je neformalan naziv – Venerine rupice – istorijski prihvaćen i u medicini, pravi latinski naziv je fossae lumbales laterales. U prevodu bi to značilo bočna leđna udubljenja.
Ova udubljenja nastaju tako što se isteže kratki ligament koji se nalazi na sredini između kože i zadnjeg gornjeg pršljena kičme. Smatra se da su i ova udubljenja genetski predisponirana.
U istoriji umetnosti, naročito u onoj vezanoj za renesansni period, gde se žensko telo predstavljalo u svoj raskoši i lepoti oblina, ove rupice su bivale često naglašavane. Pošto je Afrodita, tj. Venera, boginja lepote i ljubavi bila uzor , a ova udubljenja pravi simbol ženskog zanosnog tela, ime im je odatle poteklo.
Kao što su Venerine rupice bile oznaka za žensku lepotu, isto tako su i rupice na obrazima važile za ideal. Da bi se žena smatrala lepom, u srednjem veku, morala je imati i ove detalje među svojim osobenostima. Postoje zapisi koji tvrde da su žene toga doba pristajale da nose maske preko noći koje su u sebi imale kalup koji im je pravio rupice na obrazima.
Rupice, zapravo, gde god se nalazile, samo su posledica neke vrste deformacije, tačnije nepravilne i nesrazmerne funkcionalnosti mišića koji odgovaraju datom delu tela. Na licu se to najviše primećuje.
Ponekad dođe do promene u strukturi velikog jagodičnog mišića, koga smo u tekstu već spomenuli. Ovaj mišić (zygomaticus major) može imati duplu formu (bifidnu formu) koja će poći kao monolitna struktura iz jagodične kosti, a potom će se podeliti na gornji snop, iznad uglova usana i donji snop ispod uglova usana. Kada se osoba nasmeje, napravi neku grimasu, rastegne usta – rupice će se pojaviti.
Estetska hirurgija – napravite svoje rupice na obrazima
Obično su rupice neka vrsta mane ili deformiteta u jednom od mišića na licu – tako to vide plastični hirurzi!
Umesto da se pomeraju slobodno tokom osmehivanja, kod osobe sa rupicama na obrazima doći će do zatezanja dela kože tik uz mišić obraza. Ova “zatezna akcija”, da se tako izrazimo, je razlog zbog kojeg vidimo male rupice na obrazima nekih ljudi. Zbog toga što ova “mana” zaista uključuje samo jedan mišić obraza i jedan deo kože na obe strane lica, hirurški zahvat koji bi podrazumevao upravo stvaranje ovakvih rupica je prilično jednostavan.
Kreiranje rupica na obrazima, putem estetske hirurgije je brza, relativno bezbolna, gotovo ambulantna procedura. Lice se umiri lokalnom anestezijom. Za nekoliko minuta nakon što je lokalna anestezija počela da deluje, plastični hirurg postavlja šav između mišića obraza i kože, tačno iznad mišića. U prvim mesecima će ova rupica biti stalno prisutna, međutim mišićne strukture lica će se vremenom opustiti, tako da će se rupice pojavljivati samo kada se pacijent aktivno smeje.
Šav koji se koristi prilikom stvaranja rupica na obrazima spada u grupu apsorbujućih šavova, a to znači da se ne mora uklanjati nakon nekog vremena.
On će se jednostavno rastvoriti u organizmu.
Ožiljak koji se formira tokom operacije kreiranja rupica na obrazima, neće biti vidljiv sa spoljašnje strane, jer će se nalaziti unutar obraza.
Uobičajene komplikacije tokom i nakon ove operacije mogu da obuhvataju otok i modrice, koje su blage i privremene.
