Angina, tačnije Angina tonsillaris ili upala krajnika (tonzila), ždrela i limfnih čvorova na vratu, često je praćena povišenom telesnom temperaturom i bolovima u mišićima i zglobovima.
Nelečenje ovakvog stanja dovodi do komplikacija angine tonzila i ždrela, a to je zapravo sakupljanje gnoja na krajnicima ili između njih i na okolnom tkivu. Stručnom terminologijom rečeno, gnojna angina grla je peritonzilarni apsces (gnoj).
U ovakvim slučajevima, gnoj može da pokriva dobar deo mekog tkiva na zadnjem nepcu, a otok bude toliko jak i veliki da se jezik i zadnje nepce spoje, pa disanje biva otežano.
Šta su krajnici (tonzile)?
Tonzile (palatinalni krajnici) su dve meke tkivne mase koje su locirane na zadnjem delu grla, tj. na farinksu. Svaka tonzila je sastavljena od tkiva koje je slično limfnim čvorovima, a prekrivene su ružičastom sluzokožom (kao i ostatak unutrašnjosti usta).
Tonzile se oformljavaju u četvrtom mesecu razvoja fetusa. Između drugog i trećeg bronhijalnog luka stvori se dupla sluznica, a iz nje se pred kraj razvoja fetusa razvijaju palatinalne tonzile. Nastanak tonzila se vezuje za ukrštanje epitela sa podlogom vezivnog tkiva.
Tonzile se nikada ne posmatraju odvojeno (svaka za sebe), već kao jedna celina (Waldeyer-ov limfatični prsten).
Waldeyer-ov limfatični prsten čine palatinalne tonzile (krajnici), zatim treći krajnik i lingvalne tonzile koje su sastavni deo korena jezika. Uloga ovog limfatičnog tkiva nije do kraja ispitana, niti postoji jedinstveno naučno mišljenje o njegovom značaju. Pretpostavlja se da mu je uloga slična kao i uloga limfatičnog tkiva u celom organizmu.
Palatinalne tonzile su smeštene između zadnjeg i prednjeg nepčanog luka. Tokom kontrakcije mišića stvara se pritisak na tonzile i dešava se eventualno istiskivanje sadržaja iz njih. Površina tonzile je pokrivena pločastim epitelnim ćelijama koje se protežu u dubinske jame tonzile. Epitel u jamama je tanak i polupropustljiv. Ispod epitela se nalazi limfatično tkivo sa germinativnim centrima, pa se zna da mnogi limfociti infiltriraju epitel, a naročito u dubljim slojevima tonzilnih jama.
Treći krajnik ili faringealna tonzila (adenoidne vegetacije) se nalazi na zadnjem, gornjem zidu epifarinksa. On izgleda kao raspolućena pomorandža sa procepom u sredini. Treći krajnik nema jame i pokriven je respiratornim epitelom. U njemu je limfatičko tkivo smešteno u nežno vezivno tkivo, pa se treći krajnik ponaša kao periferno smešten limfni čvor. Iz njega, dalje, vode limfni putevi u vratne limfne čvorove. Folikuli limfocita su različitog oblika, ali su uglavnom ovalni sa svetlim centralnim delom i tamnijom ivicom.
U toku života, nakon šeste godine, treći krajnik se smanjuje. Kada osoba napuni 18 godina života, trebalo bi da se na njegovom mestu nađu samo ostaci adenoidnih vegetacija.
Prokrvljenost tonzila napravljena je preko arterije carotis externae i vene jugularis internae. Limfna drenaža tonzila je od velikog značaja, zbog toga što limfni putevi iz tonzila vode u limfne čvorove vrata, koji su njihov spoljašnji prsten. Važnost limfne drenaže je jasnija kada se kaže da je jedna trećina svih limfnih čvorova u našem telu upravo na vratu.
Imunologija krajnika
Krajnici (tonzile) su izgrađeni od limfnog tkiva (kao što je već rečeno), a pokriveni su tankim epitelom. Imajući u vidu da su krajnici smešteni na početku respiratornog i probavnog trakta, proučavanje imunologije krajnika ima veliku važnost. Svaka reakcija i odgovor imunološkog sistema na bakteriju, virus ili bilo koji drugi antigen, dešava se preko krajnika.
Tok specifičnog imunološkog odgovora započinje apsorbovanjem i prerađivanjem antigena u odgovarajućim ćelijama koje se nalaze u površinskom sloju respiratornog sistema. Posle prvog kontakta sa antigenom, ove ćelije za apsorpciju i preradu idu u limfno tkivo koje je povezano sa sluzokožom, tj. sa Waldeyer-ovim prstenom. U njemu se prikazuje antigen na površini pomenutih ćelija i aktiviraju se limfociti.
Sve ovo nam govori da krajnici imaju važnu ulogu u imunološkom reagovanju. Oni nas zapravo štite jer bela krvna zrnca, koja se nalaze u njima, prva odreaguju na viruse i bakterije koji upadaju kroz usta i nos.
Infekcija krajnika (akutni i hronični tonzilitis)
Tonzile su, kao što je rečeno, deo limfnog sistema koji nam pomaže u borbi protiv infekcija. Međutim, u zavisnosti od jačine imunog sistema i stanja tonzila, one mogu različito odreagovati na napade virusa i bakterija, pa se kao posledica ponekad javljaju upale krajnika, tj. tonzilitisi i to u dva oblika: akutni i hronični.
Akutni tonzilitis se dešava kada bakterije ili virusi zaraze tonzile, što izaziva oticanje i bol u grlu. Tonzile poprimaju sivkastu ili beličastu boju.
Hronični tonzilitis predstavlja perzistentnu infekciju tonzila koja je često rezultat ponovljenih epizoda akutnog tonzilitisa.
Uzroci i simptomi upale krajnika
Tonzile su filteri koji zarobljavaju klice koje bi, inače, mogle da uđu u naše disajne puteve i uzrokuju infekciju. Oni takođe proizvode antitela za borbu protiv infekcije. Ali, ponekad se zaraze i krajnici. Preopterećeni bakterijama ili virusima, oni se uvećavaju i postaju zapaljeni, pa to stanje poznajemo pod imenom tonzilitis.
Tonzilitis je uobičajena pojava, naročito kod dece.
Tonzilitis izazivaju bakterijske i virusne infekcije. Uobičajeni uzrok je bakterija Streptococcus. Drugi uobičajeni uzroci uključuju:
- adenovirus;
- virus gripa;
- Epštajn-Barov virus;
- parainfluenca virus;
- enterovirus;
- Herpes simplex virus.
Glavni simptomi tonzilitisa su inflamacija i oticanje tonzila, koji ponekad budu toliko jaki i teški da blokiraju disajne puteve. Drugi simptomi uključuju:
– bolove i osetljivost u grlu;
– crvenilo tonzila (upaljenost);
– beli i žuti premaz na tonzilama;
– bolne plihove ili čepiće na grlu;
– glavobolju;
– gubitak apetita;
– bol u uhu;
– teškoće pri gutanju ili disanje kroz usta;
– otečene žlezde u predelu vrata ili vilice;
– groznicu, jezu;
– loš zadah.
Kod dece se mogu javiti sledeći simptomi:
– mučnina;
– povraćanje;
– bol u stomaku.
Dijagnoza tonzilitisa
Dijagnoza upale i infekcije krajnika vrši se na osnovu vidljivih simptoma i fizičkog pregleda pacijenta. Lekar će pregledati oči, uši, nos i grlo, tražeći znake oticanja tonzila, njihovog crvenila ili drenažnog curenja. Pažljiv pregled grla je neophodan kako bi se isključila difterija i druga oboljenja koja izazivaju bol u grlu. Budući da je većina bolova u grlu kod dece uzrokovana virusima, pre nego bakterijama, lekar može tražiti bris grla kako bi testirao prisustvo streptokoke.
Bris grla se radi uz pomoć štapića sa komadićem pamučne vate na vrhu. Lekar pređe ovim pamučnim delom preko tonzila i ždrela, a potom se uzorak pošalje u laboratoriju na ispitivanje. Streptokoka, bakterija koja izaziva bol u grlu, uglavnom je odgovorna za tonzilitis. Kada laboratorijska analiza pokaže pozitivno prisustvo ove bakterije, lekar prepisuje odgovarajuće antibiotike.
Analiza krvi se sprovodi ako je u pitanju ozbiljna infekcija i stanje koje ima teže simptome. Analizom krvi se proveravaju bela krvna zrnca (limfociti), njihov broj tačnije. Tako se doktor uverava da organizam reaguje na infekciju. U nekim slučajevima, lekar može zatražiti analizu krvi na mononukleozu jer, otprilike, 1/3 pacijenata sa mononukleozom razvija infekciju tonzila streptokokom.
Ako testovi pokažu prisustvo bakterije, tretman i lečenje će podrazumevati uzimanje antibiotika. Antibiotici se mogu davati u vidu injekcije ili oralno. Iako će se simptomi povući već nakon dva-tri dana od početka terapije, vrlo je važno isprimati terapiju do kraja, onako kako je lekar propisao. Kod nekih ljudi se dešava da moraju uzeti i drugu turu antibiotika kako bi izlečili infekciju.
Ako je u pitanju virusna infekcija, onda za nju ne postoji pokazni test, ali će svakako bris grla isključiti mogućnost pojave bakterijske infekcije.
Na tonzilitisu uzrokovanom virusom, antibiotici neće raditi, a vaš organizam će se sam boriti protiv infekcije. U međuvremenu, postoji par stvari koje možete učiniti da biste se bolje osećali:
– odmarajte se dovoljno;
– pijte toplu ili vrlo hladnu tečnost da biste olakšali bol u grlu;
– jedite izmikasnu hranu, smutije, sladoled;
– koristite ovlaživače u prostorijama u kojima boravite;
– ispirajte grlo toplom slanom vodom;
– sisajte pastile koje sadrže anestetike;
– uzimajte lekove protiv bolova, poput ibuprofena.
Kada se preduzima tonzilektomija (vađenje krajnika)?
Tonzile su važan deo imunog sistema tokom čitavog života, pa je najbolje da se izbegne njihovo uklanjanje. Naravno, ako se tonzilitis često javlja ili je hroničan, ili ako uvećani krajnici izazivaju opstrukciju gornjih disajnih puteva ili teškoće pri jelu – hirurško uklanjanje krajnika je neophodno.
Najuobičajeniji način hirurškog uklanjanja je klasičan zahvat skalpelom, ali danas postoje i metode poput tonzilektomije putem lasera, radio-talasa i elektrokauterizacije.
Vađenje krajnika kod dece
Tonzilektomija se sprovodi pod generalnom anestezijom i obično traje između 30 i 45 minuta. Ova operacija se u najvećem broju slučajeva radi kod dece.
Većina dece ide kući u roku od nekoliko sati nakon operacije. Potrebno vreme za potpuni oporavak je oko 10 dana. Većina dece će osećati bol u grlu nakon operacije. Poneka deca mogu osećati bol u ušima i vratu. Lekar će prepisati neophodne lekove protiv bolova.
Tokom perioda oporavka važno je da se dete dovoljno odmara. Takođe, vašem detetu ćete davati dosta tečnosti, ali tokom prva 24 sata nakon operacije izbegavajte mlečne proizvode. Iako bolovi u grlu kod deteta izazivaju otpor prema hrani, što pre jede, pre će se oporaviti.
Nekoliko dana nakon operacije, dete može imati blago povišenu temperaturu i može izbacivati krv i sukrvicu kroz nos ili pljuvačku.
Akutna oboljenja trećeg krajnika
Kao posledica trenutnih virusnih infekcija, posle kojih će ubrzo nastupiti infekcija bakterijama, i to streptokokom, pneumokokom ili hemofilusom influence, često nastaje stanje koje prepoznajemo kao gnojavu inflamaciju faringealne tonzile, tj. limfnog tkiva koje je smešteno u nazalnom delu farinksa.
Ovo oboljenje se u najvećem broju slučajeva javlja kod male i velike dece. Lakši oblik podrazumeva prisustvo kijavice i bolova u grlu, a teži oblik (prisutan kod male dece) podrazumeva veoma visoku temperaturu (oko 40ºC), groznične konvulzije, zapušen nos.
U ovakvom stanju, dete teško diše i ima sekreciju koja u početku može biti sluzava, da bi kasnije postala i gnojava. Kako se ova sekrecija spušta niz zadnji zid ždrela, dete kašlje i teže diše.
Adenoitis acuta ili oboljenje trećeg krajnika, praćeno je proširivanjem inflamacije na srednje uho, pa se kod ove dece često ustanovi i blagi otitis. Mala deca su tada vrlo plačna, razdražljiva i nervozna.
Zbog nemogućnosti kontrole sekrecije koja se sliva niz grlo, dete često guta ovu gnojnu tečnost, pa se javljaju i smetnje u stomaku, gubitak apetita, čak i povraćanje.
Limfni čvorovi na vratu se uvećani.
Lekar vidi kliničku sliku i uspostavlja dijagnozu. Najubedljiviji pokazatelj je slivanje gnojnog sekreta. Kada se podigne meko nepce, lekar vidi uvećanu tonzilu po kojoj se nalaze gnojni čepići.
Lekar prepisuje jaku terapiju antibioticima koja traje sedam do deset dana. Pored antibiotika, naređuje se korišćenje 0.5 do 1% Ephedrin sol fiziološkog rastvora, koji se stavlja u nos kako bi se otpušio i omogućio disanje.
Ako se lečenje ne sprovodi kako je propisano, mogu nastati komplikacije. Deca mogu imati zapaljenje uha, ponovni faringealni apsces, bronhijalno zapaljenje pluća i hronični tonzilitis.
Akutne angine
Akutna oboljenja krajnika, tj. angine se ponekad javljaju samostalno, ali su češće praćena ostalim inflamatornim oboljenjima ždrela, usne šupljine, sluzokože nosa. Ovakva oboljenja mogu biti deo kliničke slike pojedinih infektivnih bolesti i sistemskih oboljenja.
Po etiologiji, uzročnici akutnih angina su najčešće streptokoke, pneumokoke, mikoze, stafilokoke i neki adenovirusi.
Zajedničko za sve vrste angina je skoro slična klinička slika, ali se u zavisnosti opšteg stanja pacijenta mogu primetiti različiti nivoi lokalnih poteškoća. Naravno, deca su ta koja najburnije reaguju, ali se i kod odraslih osoba mogu primetiti teži i lakši oblici, u zavisnosti od iscrpljenosti imunog sistema.
Lokalno vidljivi simptomi su bolovi pri gutanju, bol u predelu krajnika, i širenje bola ka ušima. Na spoljnjem delu vrata se primećuje bolna osetljivost, a kroz nekoliko dana od početka bolesti vide se otečeni limfni čvorovi na vratu, koji mogu biti i bolni. Pojedini ljudi imaju osećaj suvog grla, dok se kod nekih razvije jaka salivacija (lučenje pljuvačke).
Deca, ali i poneki odrasli pacijenti, imaju visoku temperaturu koja se kreće u rasponu od 38 do 40ºC, potom drhtavicu, malaksalost, glavobolju i osećaj sveopšte slomljenosti.
Angina se pojača u roku od samo nekoliko sati, pa pacijenti odmah sami pristupe lečenju ili se obraćaju lekaru za pomoć.
Postoji više različitih oblika angine, a sve one se razvrstavaju u odnosu na uzročnike i stadijume bolesti.
Angina koja je uglavnom virusnog porekla i pri kojoj su krajnici uvećani, maksimalno prokrvljeni i bolni jeste Angina catarrhalis. Ponekad je ova vrsta angine deo infektivnih bolesti.
Kada su u pitanju gnojne angine i tu postoji više različitih vrsta: konfluentna, pseudomembranozna, lakunaris i folikularis. Kod ove poslednje (Anginae follicularis) se primećuju tačkice, tj. čepići bele boje na izrazito crvenim krajnicima, odnosno gnojni limfni folikuli. Angina lakunaris (Anginae lacunaris) je takva da se gnojni čepići belo-žute boje nalaze u jamama (kriptama, lakunama) tonzila, dok je okolno tkivo zapaljeno i veoma crveno. Anginae confluens ima gnojne čepove beličaste boje koji su se slili u jedan veliki čep. Anginae pseudomembranaceae ima gnojni premaz koji zahvata oba krajnika, meko nepce, ždrelo.
Ulcerozna angina nastaje pod uticajem bacilusa fuziformis ili spirohete bukalis. Stvara se na jednom krajniku ili na sluzokoži ždrela. Ulkus ima sivkasto-beličastu skramu, dok ostale površine krajnika mogu biti potpuno nepromenjenog izgleda.
Komplikacija inflamatornih procesa u ždrelu – gnojna angina
Nakon akutnih zapaljenja ždrela, to jest limfatičnog prstena, često se dešava da dođe do komplikacija. Pre nego što su otkriveni antibiotici, ovakve komplikacije su predstavljale veliku opasnost, ali je danas to svedeno na najmanju moguću meru. Komplikovane zdravstvene situacije se ogledaju u pojavi peritonzilarnog apscesa (gnojne angine), parafaringealnog apscesa, retrofaringealnog apscesa i tonzilogene sepse. Parafaringealni i retrofaringealni apscesi se pojavljuju nakon zapaljenja limfnih čvorova u farinksu, nakon čega dolazi do prostiranja gnojnih čepića (apscesa) na ostatak vezivnog tkiva.
Uzrok pojave apscesa je prisustvo stafilokoke, streptokoke, anaeroba i jakih virusa. Pacijenti sa apscesima, pored svih ostalih poznatih simptoma, imaju visoku temperaturu, slabo spavaju, nemaju apetit, jer ne mogu da gutaju hranu, pa ni tečnost.
Lekar tada prepisuje antibiotičku terapiju i pristupa drenaži gnojnih čepića ako je neophodno.
Gnojna angina krajnika (Abscessus peritonsillaris)
Gnojna angina krajnika se stvara tako što infekcije iz krajnika prodiru u peritonzilarno tkivo. Obično se pojavljuje na jednom krajniku, ređe na oba. Gnojni čepići se stvaraju na gornjoj polovini krajnika i to pet dana nakon angine koja je prošla ili se poboljšala.
Gnojni čepići se brzo stvaraju i napreduju, a prate ih visoka temperatura, bolovi na strani krajnika koji je obuhvaćen, teškoće pri gutanju, čak i pri gutanju pljuvačke. Čitavo grlo je upaljeno, crveno i vrat se krivi na stranu gde se oseća bol.
Peritonzilarni apsces je bakterijska infekcija koja obično počinje kao komplikacija nelečene upale grla ili krajnika. Obično uključuje džepove popunjene gnojem koji se formiraju blizu jednog od krajnika. Ova vrsta apscesa je najčešća kod dece, adolescenata i mlađih odraslih ljudi. Često se javlja na početku ili na kraju zimske sezone, kada su bolesti, kao što su upala grla ili tonzilitis, najraširenije.
Uzroci gnojne angine (peritonzilarnog apscesa)
Peritonzilarni apsces je zapravo komplikacija tonzilitisa. Ako infekcija pređe iz krajnika i raširi se po okolnoj površini, mogu nastati apscesi. Gnojne angine su sve ređe zbog upotrebe antibiotika u lečenju upale grla i krajnika.
Mononukleoza može takođe uzrokovati gnojnu anginu, ali i infekcije zuba i desni. U mnogo ređim slučajevima, moguće je da se apscesi pojave bez infekcije. Ovo se uglavnom dešava zbog zapaljenja Veberove žlezde. Ove žlezde se nalaze pod jezikom i proizvode pljuvačku.
Simptomi gnojne angine
Simptomi gnojne angine su slični onima vezanim za tonzilitis ili upalu grla. Ali u ovakvom zdravstvenom stanju, moći ćete da vidite gnojne čepove na zidovima ždrela. Čepovi su otečeni, beličasti i nabubreli. Simptomi peritonzilarnog apscesa uključuju i:
– infekciju jednog ili oba krajnika;
– groznicu i jezu;
– teškoće pri otvaranju usta i nemogućnost da otvorite usta u potpunosti;
– poteškoće pri gutanju;
– poteškoće pri gutanju pljuvačke;
– otok lica i vrata;
– glavobolju;
– prigušen glas;
– bol u grlu (obično se jače oseća bol sa one strane gde ima čepića);
– otečene žlezde u grlu koje su osetljive na dodir;
– bol u uhu na strani gde se nalaze čepići;
– loš zadah.
Gnojna angina može izazvati teške simptome ili komplikacije. Retki i veoma komplikovani simptomi uključuju:
– infekciju pluća;
– opstrukciju disajnih puteva;
– širenje infekcije na grlo, usta, vrat i grudi;
– rupturu apscesa.
Ako ne lečite blagovremeno ovakve simptome, vremenom može doći do infekcije u čitavom organizmu.
Dijagnoza gnojne angine
Da biste dijagnosticirali gnojnu anginu, obratićete se lekaru. Vaš lekar će izvršiti pregled grla i usta. Lekar može uzeti i bris iz grla i zatražiti analizu krvi, kako bi bio potpuno siguran.
Znaci gnojne angine koje će lekar konstatovati su: otok na jednoj strani grla, crvenilo i otok grla i vrata, uvećani limfni čvorovi na jednoj strani. U nekim slučajevima će lekar pristupiti momentalnoj drenaži apscesa, kako bi gnojna tečnost iscurela i kako bi je analizirao u laboratoriji.
Prevencija gnojne angine
Da bi se sprečilo pojavljivanje apscesa, trebalo bi odmah pristupiti lečenju upale krajnika. Na prvu pojavu simptoma upale grla i krajnika, obratite se lekaru koji će vam dati antibiotike.
Obavezno menjajte redovno četkicu za zube i održavajte redovnu higijenu usta.
Pušači su, takođe skloni peritonzilarnim apscesima.
Incizija peritonzilarnih apscesa (drenaža gnojnih čepova)
U nekim slučajevima, lekar može predložiti i preduzeti momentalnu inciziju apscesa na mestu gde je najvidljiviji i najistaknutiji. Hirurg skalpelom udje u apsces, u dubinu od nekoliko milimetara, a zatim tupim hirurškim instrumentom, poput harmana, dođe do najgušćeg gnojnog mesta.
Gnoj, pod pritiskom, izađe i nastupa olakšanje. Pacijent se istog časa oseća bolje. Lekar daje troprocentni hidrogen kako bi bolesnik isprao usta i uklonio loš zadah. Nakon ove intervencije se nastavlja sa antibioticima do kraja, dakle još nedelju dana.
Lečenje
Gnojna angina se leči antibakterijskim lekovima koji se odraslim osobama daju intramišićno. Penicilin se daje u dozi od 4 mg dnevno, a dečiju dozu prepisuje lekar individualno.
Ako u roku od tri dana ne dođe do poboljšanja, menjaju se antibiotici.
Lokalno lečenje se sastoji od tretmana raznim antiseptičkim agentima poput hidrogen peroksida, povidon joda, rastvora borne kiseline, itd. U predelu limfnih čvorova mogu se stavljati kompresije sa mešavinom alkohola i novokaina.
Stariji ljudi retko oboljevaju od gnojne angine. Pacijenti su uglavnom deca i to deca oko 5 godina starosti.
Za decu je najopasnije to što ona ne mogu mirovati toliko dugo koliko je potrebno za ispravno lečenje ove bolesti. Zbog toga je veoma važno da se povede računa o njima i da se ne dozvoli da se stvari iskomplikuju i razviju u negativnom smeru.
Lečenje antibioticima se ne sme preskočiti nikako!
Korišćenje alternativnih lekova je neprihvatljivo u ovim slučajevima, a možete ga primenjivati samo kao prevenciju ili kao rekovalenscenciju nakon ispijanja antibiotika.
Svakako se preporučuje unošenje velike količine tečnosti i hidriranje organizma. Slobodno pijte čajeve od nane, žalfije, kamilice, bosiljka, sleza, majčine dušice i uzimajte beli luk i cveklu.
