Narkolepsija, bolest spavanja – uzrok, simptomi i lečenje

Narkolepsija ili disomnija, predstavlja jednu od veoma retko rasprostranjenih bolesti čije se prisustvo ispoljava kroz hronično izražen poremećaj spavanja. Ova vrsta bolesti, u proseku pogađa tek jednu od deset hiljada osoba i baš zato, njeno postojanje ogromnom procentu populacije uopšte nije poznato.

Samim tim, obolelima od narkolepsije, često se od strane okoline neopravdano pripisuje prisustvo depresije, ili se takve osobe često osuđuju i smatraju lenjim, nezainteresovanim za život i okruženje, pa čak i nevaspitanim. Međutim, prisustvo narkolepsije, uopšte ne mora biti povezano za prisustvom depresije niti sa prisustvom upravo navedenih osobina.

Drugim rečima i osobe čije su emocije savršeno sređene i koje su samim tim daleko od depresije, kao i osobe koje po prirodi nisu lenje, niti su nezainteresovane i još manje nevaspitane, takođe mogu oboleti od narkolepsije.

Ono što predstavlja glavni problem osoba kod kojih se ovaj oblik poremećaja spavanja razvije, jeste konstantno izražena dnevna pospanost, odnosno neodoljiva potreba za spavanjem u toku dana. Takva potreba, prisutna je uvek i svuda i iako bi mnogi pretpostavili da može, ne može se neutralisati urednim i dovoljnim spavanjem preko noći. Često, čak i uz maksimalno ulaganje napora, osobe koje boluju od narkolepsije jednostavno ne uspevaju da se iskontrolišu i zaspivaju gde god da se nađu, pa čak i na mestima na kojima to nikako ne bi smeli, na mestima na kojima to ne izgleda ni malo kulturno niti primereno, ali i na mestima na kojima to može da ih izloži različitim opasnostima.

Naime, oboleli od narkolepsije, zaspivaju ne samo kod kuće, već i na poslu, na javnim mestima kao što su restorani, bioskopi ili pozorišta, pa čak i u automobilu i to dok sede za volanom i dok recimo čekaju da se uključi zeleno svetlo na semaforu.

Iz navedenih činjenica, veoma jasno i lako možete da zaključite da sama po sebi, narkolepsija nije opasna bolest, ali da može izazvati opasne posledice.

Veoma često, oboleli od narkolepsije nailaze na opravdano i sasvim očekivano nerazumevanje od strane poslodavca i gube posao, nailazi na nerazumevanje od strane partnera, porodice i prijatelja, ali i dospevaju u vrlo opasne situacije u saobraćaju u kojima mogu da ugroze i svoj i tuđ život.

Zbog svega toga, u životu osobe koja je obolela od ove vrste bolesti, osim poremećaja spavanja, vremenom nastaju i vremenom se razvijaju i različiti drugi poremećaji koji su izraženi uglavnom kroz probleme socijalnog karaktera.

Najveći problem nastaje onda kada osoba ne znajući da narkolepsija uopšte postoji i ne uspevajući samim tim da prepozna njene simptome, kao ni činjenicu da je bolesna, ne pomišlja da se obrati lekaru i da od njega zatraži pomoć.

loading...

Narkolepsija, dijagnostikuje se najčešće tek onda kada je dugotrajno izražena i kada pacijent usled njenog prisustva posumnja na postojanje nekog drugog poremečaja (recimo na anksioznost ili depresiju), pa se vođen tom sumnjom obrati lekaru.

Rizik od nastanka i od razvoja narkolepsije, jednako je prisutan kod žena i muškaraca i nije povezan sa starošću osobe.

U nastavku teksta, imaćete prilike da otkrijete više o tome koji su to tačno uzroci nastanka narkolepsije, o tome koji su simptomi narkolepsije i kako da ih prepoznate i o tome na koji način se narkolepsija može lečiti.

Uzroci nastanka narkolepsije

Uzroci nastanka narkolepsije, još uvek nisu dovoljno istraženi niti dokazani, ali se prema mišljenju brojnih medicinskih stručnjaka povezuju sa prisustvom nekoliko različitih faktora, a to su sledeći faktori:

– Genetska predispozicija,

– Prisustvo određenih vrsta genetskih promena, kao što su promene na genima čiji je nosilac hromozom 6,

– Prisustvo poremećaja koji su izraženi kroz HLA-DQB1*0602 genotip ili kroz HLA-DR2 i HLA-DQ1 genotip,

– Prisustvo smanjene koncentracije neurona koji su zaduženi za stvaranje hipokretina. Hipokretin ili oreksin, kako se drugačije naziva, predstavlja vrstu proteina koji je zadužen za kontrolisanje učestalosti potrebe za spavanjem i za kontrolisanje apetita.

Pored navedenih faktora koji se definišu kao uzroci nastanka narkolepsije, postoje još dva faktora koja se na isti način definišu, tačnije koja se dovode u vezu sa nastankom narkolepsije, a koja se prvi put pominju tek u neposrednoj prošlosti. To je faktor koji se odnosi na prisustvo virusa gripa H1N1 i faktor koji se odnosi na vakcinu “Pandemrix” koja se koristi u cilju prevencije svinjskog gripa.

Naime, primećeno je da se narkolepsija javila kod nekolicine pacijenata koji su u neposrednoj prošlosti bili suočeni sa infekcijom virosom gripa H1N1 (reč je o virusu gripa koji je nastao kao mutirani oblik gripa, tačnije mutacijom humanog gripa, ptičjeg gripa i svinjskog gripa). Isto tako, primećeno je i da je pojava narkolepsije bila u abnormalnom porastu kod osoba (pretežno kod dece) koja su primila “Pandemrix” vakcinu protiv svinjskog gripa.

Primer masovne manifestacije narkolepsije kod osoba koje su primile pomenutu vakcinu, bio je čak i medijski eksponiran u novembru 2010. godine.

Naime, u pomenutom periodu, u jednom gradu u Meksiku, dogodilo se da je čak 37 đaka iz jednog odeljenja zaspalo na času, neposredno nakon primanja vakcine protiv svinjskog gripa.

Ono što je važno napomenuti, jeste da narkolepsija ponekad može nastati i kod osoba kod kojih se jasno ne mogu prepoznati, pa samim tim ni definisati tačni uzroci njenog nastanka.

Simptomi narkolepsije

Bez obzira što se narkolepsija može javiti u bilo kom periodu života, u većini slučajeva, simptomi koji otkrivaju njeno prisustvo, najčešće se prvi put manifestuju između desete i dvadeset pete godine života, pa se samim tim, navedeno životno razdoblje, smatra razdobljem u kojem je pojava narkolepsije najučestalije izražena.

Simptomi narkolepsije su sledeći:

– Prisustvo nekontrolisane i gotovo konstantno izražene potrebe za spavanjem (pod uticajem ovog simptoma, kao što smo već i u uvodnom delu teksta naveli i opisali, osoba može zaspati bilo gde i bilo kada i to potpuno neočekivano, nenajavljeno i bez mogućnosti kontrolisanja. Naime, osoba može zaspati već nakon nekoliko sekundi nakon što je sa vama razgovarala i nakon što je bila u naizgled potpuno budnom i trezvenom psihičkom stanju,

– Prisustvo značajno izraženog poremećaja koncentracije: Usled stalno izražene pospanosti, osobe koje boluju od narkolepsije su uglavnom prilično rasejane i imaju izražen problem sa sposobnošću održavanja koncentracije. Samim tim, u ogromnoj meri se smanjuje njihova produktivnost na poslu, ali i umeće vođenja dijaloga,

– Prisustvo kratkotrajne katapleksije: Katapleksija je stručan naziv za stanje koje se slobodnim rečnikom može opisati kao slabljenje mišićne funkcije. Naime, usled katapleksije koja se manifestuje kao jedan od simptoma narkolepsije, osoba naglo počinje da oseća slabost u mišićima i gubi kontrolu nad njima. S obzirom da je i jezik jedan od mišića u ljudskom telu, osoba pri izraženosti katapleksije počinje čak i da govori nejasno i nerazumljivo. Najčešće, katapleksija traje nekoliko sekundi, do najviše nekoliko minuta (minut do dva minuta). Učestalost manifestacije ovog simptoma, razlikuje se od pacijenta do pacijenta. Tako na primer, kod pojedinih osoba koje boluju od narkolepsije, katapleksija se manifestuje tek jednom do dva puta godišnje, dok se kod drugih, manifestuje i do dva puta na dnevnom nivou i to gotovo svakodnevno. Neretko, prisustvo katapleksije je praćeno i izlivima vrlo burnih i neočekivanih emocija koje prema vrsti mogu značajno varirati. Konkretno, neposredno po nastupanju katapleksije, osoba može neočekivano i nekontrolisano početi da se smeje, da iskazuje osećanja radosti i sreće, ali i da postane naglo i bezrazlošno neraspoložena ili čak besna,

– Prisustvo paralize sna: Paraliza sna predstavlja jedno veoma specifično stanje, koje se može manifestovati kod potpuno zdravih osoba, ali koje se znatno češće manifestuje kod osoba koje boluju od narkolepsije. Paraliza sna, nastaje u trenutku u kojem se osoba nalazi “između” jave i sna, tačnije u trenutku u kojem je mozak budan, ali telo još uvek spava. U takvom stanju, telo je u potpunosti paralisano i ne može da se pomeri bez obzira što mozak to želi i što jednu za drugom izdaje “naredbe” da se to dogodi. Ono što je karakteristično za paralizu sna, jeste da je osim totalnom ukočenošću tela praćena i nemogućnošću govora i neopisivo velikim strahom usled kojeg dolazi do ubrzanog lupanja srca. Veoma često, paraliza sna je praćena i veoma zastrašujućim i realističnim halucinacijama, koje mogu biti vizuelne (one koje se opažaju čulom vida), čulne (one koje se čuju) i taktilne ili haptičke (one koje se osećaju na koži i koje se kao takve, takođe nazivaju i dodirne halucinacije).

Naime, osoba koja doživljava paralizu sna, najčešće vidi senke ili nekakva čudna i vrlo zastrašujuća stvorenja kao što su demoni ili čudovišta koja stoje u njenoj neposrednoj blizini, koja joj se približavaju, koja pokušavaju da je dodirnu ili koja je čak dodiruju, dave je ili joj nešto govore. Čak i ukoliko ne vidi pomenute senke ili čudna stvorenja, osoba koja doživljava paralizu sna najčešće oseća pritisak na grudima i davljenje kojem ne uspeva da se odupre. Paraliza sna, najčešće traje nekoliko sekundi do nekoliko minuta. U toku njenog trajanja, osoba je sigurna da je budna i da sve što joj se dešava zaista proživljava. Tada, osoba pokušava da dozove nekoga u pomoć, ali ni u tome ne uspeva. Najčešće, paraliza sna prestaje onda kada se i telo konačno probudi i kada mozak konačno uspe da mu “naredi” da se pomeri. U tom trenutku, osoba i dalje oseća neverovatno izražen strah i lupanje srca zbog onoga što je doživela i za šta je ubeđena da je realno.

Ono što je zanimljivo, jeste da se paraliza sna kako kod zdravih ljudi, tako i kod osoba koje boluju od narkolepsije uglavnom javlja onda kada osoba spava na leđima. Zašto je to tako, medicina i nauka još uvek nemaju jasno definisan odgovor.

Kod nekih osoba, paraliza sna može predstavljati iskustvo koje se odigrava i ponavlja retko (tek jednom u nekoliko godina), ali isto tako, postoje i osobe kod kojih se paraliza sna odvija i ponavlja izuzetno često, na svakih nekoliko dana (ili noći) ili čak svaki dan (ili noć).

Šta još treba da znate o narkolepsiji?

Ono što je jako važno izdvojiti kao činjenicu koja se vezuje za osobe koje boluju od narkolepsije, jeste da se kod njih faze sna, tačnije načini na koje nastupaju faze sna u ogromnoj meri razlikuju u odnosu na faze i na način nastupanja faza sna kod osoba koje ne boluju od narkolepsije.

Konkretno, kod zdravih osoba, svaki proces spavanja počinje sa NREM fazom sna (to je faza sna u kojoj nije izraženo prisustvo snova), tek nakon sedamdeset do devedeset minuta od trenutka u kojem su zaspale, kod zdravih osoba počinje da se razvija REM faza, odnosno faza koja je praćena prisustvom sna.

Kod osoba koje boluju od narkolepsije, situacija je značajno drugačija i kod njih, odmah po zaspivanju, nastupa REM faza, odnosno faza u kojoj je izraženo prisustvo sna. Samim tim, kod osoba koje boluju od narkolepsije, snovi su neuporedivo učestaliji, ali i živopisniji i realističniji.

Usled prisustva takve činjenice, osobe koje boluju od narkolepsije, veoma često tokom sna pomeraju ruke i noge, prave pokrete lica i tela ili govore.

Ono što je takođe karakteristično za narkolepsiju, jeste da ona svojim prisustvom povećava rizik od nastanka i od razvoja drugih poremećaja spavanja.

Konkretnije, osobe koje boluju od narkolepsije, znatno češće nego što je to slučaj sa zdravim osobama, susreću se i sa pojavom drugih vrsta poremećaja spavanja.

Najčešće, udruženo sa prisustvom narkolepsije, javlja se i poremećaj koji se stručno naziva apneja, a koji podrazumeva kratkotrajan prekid disanja u toku sna.

Takođe, osobe koje boluju od narkolepsije, veoma često su sklone mesečarenju.

Kada je vreme da se obratite lekaru?

Ukoliko primetite da ste kroz duži vremenski period konstantno tokom dana pospani, da intenzitet vaše pospanosti postaje sve veći i da takva pojava nije inicirana pojačanim izlaganjem fizičkom ili psihičkom naporu niti prisustvom drugog faktora kao što je recimo iscrpljenost organizma usled bolesti ili nešto tome slično, obratite se lekaru jer u prisustvu takvih okolnosti postoji velika mogućnost da bolujete od narkolepsije.

Lečenje narkolepsije

Lečenje narkolepsije, sprovodi se kroz primenu nekoliko različitih vrsta medikamenata kao što su amfetamini, triciklički antidepresivi i selektivni inhibitori serotonina (SSRI).

Amfetamini kao što su “Ritalin” ili “Concerta”, često se nazivaju i stimulansi i koriste se u cilju stimulisanja nervnog sistema. Ovu vrstu medikamenata, dozvoljeno je koristiti isključivo uz saglasnost i uz preporuku lekara, jer ukoliko se na pogrešan način i kroz pogrešno definisanu učestalost doziraju i koriste, mogu ispoljiti nepoželjan uticaj i inicirati razvoj nuspojava kao što su uznemirenost, nervoza i tahikardija (ubrzan rad srca).

Triciklički antidepresivi “Anafranil”, “Vivactil” ili “Tofranil”, koriste se isključivo ukoliko se kao jedan od simptoma narkolepsije manifestuje katapleksija. U protivnom, primena ove vrste medikamenata nije neophodna. Često izražene nuspojave koje nastaju usled konzumiranja ove vrste medikamenata su pojava suvoće u ustima i smanjenje sposobnosti racionalnog razmišljanja (konfuzija).

Selektivni inhibitori serotonina (SSRI), mogu se zameniti i medikamentima koji pripadaju grupi norepinefrina (SNRI). Pomenute vrste medikamenata, koriste se u cilju potiskivanja REM faze spavanja i u cilju sprečavanja mogućnosti nastanka paralize sna, a samim tim i halucinacija koje prate paralizu sna. Neki od medikamenata iz pomenutih grupa koji se najčešće u tom cilju koriste su “Sarafem”, “Prozac”, “Fluoksetin” ili “Venlaflaxin”. Upotreba pomenutih vrsta medikamenata, može inicirati razvoj nuspojava među kojima su najčešće probavne smetnje ili seksualna disfunkcija (smanjenje seksualne želje, koje može nastupiti kako kod muškaraca, tako i kod žena).

Ukoliko osoba koja je obolela od narkolepsije nema problem sa manifestacijom paralize sna, upotreba medikamenata kao što su selektivni inhibitori serotonina (SSRI) ili norepinefrini (SNRI), nije neophodna.

Konkretne vrste medikamenata koji pripadaju gore navedenim grupama medikamenata, kao i njihove doze, učestalost i trajanje korišćenja, mora da odredi isključivo lekar. Ono što lekar takođe mora da odredi, jeste koji od navedenih vrsta medikamenata može i sme da se kombinuje sa kojom vrstom medikamenta.

Sprovođenje terapije koja treba da dovede do značajnog smanjenja ili do potpunog eliminisanja simptoma narkolepsije, treba da bude ograničeno na vremenski period koji je takođe potrebno da odredi lekar (u zavisnosti od starosti i u zavisnosti od opšteg zdravstvenog stanja pacijenta). Ukoliko je potrebno, sprovođenje terapije se može ponavljati, ali tek posle prilagođene vremenske pauze.

U protivnom, tačnije ukoliko se terapija sprovodi konstantno i bez prekida kroz duži vremenski period, to može izazvati određene posledice, kao što su sticanje zavisnosti organizma, osetljivost želuca, emocionalna razdražljivost i slično.

Činjenicu o ograničavanju perioda sprovođenja terapije, posebno treba imati na umu kada su u pitanju deca koja su podvrgnuta lečenju od narkolepsije ili kada su u pitanju osobe kod kojih su izraženi još neki oblici zdravstvenih problema.

Kod pojedinih osoba, može se dogoditi da simptomi narkolepsije sami od sebe počnu da isčezavaju i da u potpunosti nestanu to bez primene bilo kog oblika terapije.

Ono što je takođe moguće, mada se ne dešava tako često, jeste da kod pojedinih osoba, simptomi narkolepsije spontano prerastu u simptome insomnije (nesanice), tačnije da prisustvo narkolepsije preraste u prisustvo insomnije. Za sada, sa medicinske strane još uvek nije objašnjena veza između te dve vrste poremećaja spavanja. Samim tim, nije ni objašnjeno šta se to tačno odigra u organizmu da bi prouzrokovalu smenu ta dva stanja, tačnije smenu te dve vrste poremećaja spavanja.

loading...
Loading...

Još zanimljivog sadržaja: