Male i velike boginje kod dece, beba i odraslih – simptomi, uzrok i lečenje

Boginje su akutna, zarazna bolest, uzrokovana virusom Variola, članom roda Orthopoxvirus, iz porodice Poxviridae. Virolozi spekulišu da je ovaj virus evoluirao iz afričkog Rodent poxvirus-a pre 10 hiljada godina. Zbog odsustva životinjskog vektora, ljudske zajednice su morale doći do kritične populacije (procenjeno je na 200.000, oko 3000. god. pre nove ere) pre nego što su uopšte mogle nastati endemične boginje.

Poxviridae su linearni, dvolančani DNK virusi koji se razmnožavaju u citoplazmi inficirane ćelije. Poxviridae se sastoje od dve podfamilije: Chorodopoxvirinae, koje inficiraju kičmenjake i Entomopoxvirinae, koje inficiraju insekte. Vaccinia virus koji je uzročnik kravljih boginja, ali se može preneti i na ljude sa goveda, kao i još neki virusi poput ovog, pripadaju Orthopoxvirus-ima koji napadaju i ljude.

Upravo od ovog virusa (Vaccinia), Edvard Džener je uspeo napraviti vakcinu protiv velikih boginja. Drugi POX virus je Variola virus koji je uzročnik smrtonosnog oboljenja, karantinskog i zaraznog tipa, tj. velikih boginja ili Variola vera.

Istorija boginja

Istorija boginja je vrlo interesantna, ne samo zbog spektakularne devastacije koju je nanela civilizaciji još u sam njen osvit, već i zbog zapanjujućih dostignuća savremene medicine koja je iskorenila ovu pošast kroz organizovane akcije globalne vakcinacije.

Najraniji dokazi o postojanju epidemije velikih boginja potiču iz drevnog Egipta oko 1157. godine pre nove ere, gde su otkriveni mumificirani ostaci boginjavog Ramzesa V. Međunarodni trgovci su širili velike boginje “starim svetom” tokom 4. i 5. veka, dok su evropski istraživači i osvajači dovelu ovu bolest na zapadnu hemisferu početkom 16. veka. Boginje su direktno i krucijalno uticale na tok ljudske istorije.

Ogroman morbiditet i mortalitet koji su donosile, doveli su do neselektivnog ubijanja kraljeva i vojnih zapovednika, a samim tim i ravnotežu moći, kako u Evropi, tako i na drugim kontinentima. Kao rezultat infekcije boginjama, čitave civilizacije, uključujući Inke i Asteke, uništene su generacijski, a napori da se bolest pobedi neizostavno su uticali na religijsku i medicinsku praksu.

Karakteristike Variola virusa

Virus Variola je veliki, u obliku opeke, dvolančani DNK virus, koji, serološki gledano, reaguje unakrsno sa drugim članovima Poxvirus porodice, uključujući ectromelia, cowpox (kravlji virus), monkeypox (majmunski virus), camelpox (kamilji virus) i vaccinia  viruse. Za razliku od ostalih DNK virusa, ovaj virus se multiplicira u citoplazmi parazitirane ćelije domaćina.

Boginje prirodno inficiraju samo ljude i ne postoje u sitemu ostalih prenosioca virusa. Virus može preživeti u životnoj sredini kratak vremenski period i najstabilniji je pri niskim temperaturama i niskoj vlažnosti. Variola se najlakše širi preko inhalacije i nešto teže preko direktnog kontakta sa kožom koja je pod osipom.

Vrste boginja

Dve najdominantnije vrste Variola virusa, major (veliki) i minor (mali), najdrastičnije se razlikuju u stopi smrtnosti (30% prema 1%). Variola major je bio dominantni endemski soj širom sveta, i do kraja 18. veka bio je odgovoran za oko 400.000 smrtnih slučajeva godišnje u Evropi. Kod pacijenata koji su se oporavili od bolesti, slepilo je bilo uobičajeno, a strašni ožiljci univerzalno prisutni.

loading...

Tokom prve polovine 20. veka, sve epidemije boginja u Aziji i Africi, bile su posledica Variola major virusa.

Variola minor virus je bio endemski u nekim zemljama Evrope, Severne Amerike, Južne Amerike i mnogim delovima Afrike.

Variola major virus ima 4 podtipa:

  • obične boginje – najčešći oblik, koji čini 90% slučajeva;
  • modifikovane boginje, blagi oblik koji se razvija kod ranije vakcinisanih osoba;
  • ravne boginje (maligne boginje), težak oblik boginja u kojima se lezije ne pojavlju na površini kože;
  • hemoragijske boginje, redak, veoma ozbiljan i visokofatalan tip boginja koje izazivaju krvarenja u koži i mukoznim membranama.

Variola minor virus je manje uobičajen i mnogo manje virulentan. Pronađen je uglavnom u Južnoj Africi, Južnoj Americi, Evropi i Australiji.

Imunitet

Ćelijski imunitet i humoralni imunitet, javljaju se kao odgovor na infekciju Variola virusom. Neutralizujuća antitela mogu se otkriti tokom prve nedelje kliničke bolesti, dok su antitela za hemaglutinacijsko inhibiranje i komplementarnu fiksaciju pronađena u drugoj i trećoj nedelji. Neutralizujuća antitela postoje i traju godinama i decenijama nakon infekcije, dok se nivoi inhibicije hemaglutinacije i komplementarne fiksacije generalno smanjuju u roku od godinu dana.

Ćelijski posredovani imunitet verovatno igra važnu ulogu u kontrolisanju bolesti; specifične citotoksične T ćelije su primećene u limfoidnim organima već 4 dana nakon infekcije. Veruje se da ove citotoksične T ćelije ograničavaju širenje virusa izazivajući lizu (neka vrsta rastvaranja) zaraženih ćelija u retikuloendotelijalnom sistemu i koži.

Relativan značaj celularnog imunološkog odgovora protiv boginja pokazan je u eksperimentima na životinjama. Studije pokazuju da su miševi sa defektnim T ćelijama sposobni da generišu normalne humoralne odgovore na virus, ali umiru kada su izložni koncentracijama Orthopoxvirus-a koji su subletalni kod zdravih miševa. Studije kod glodara i ovaca, pokazale su pamćenje u formi specifičnih citotoksičnih limfocitnih imunih reakcija koje se pojavljuju mnogo vremena nakon inicijalne infekcije Variola virusom.

Istorija inokulacije (prvi oblik prevencije)

Istorija inokulacije sa subvirulentnim sojevima Variola virusa zbog zaštite od Variola major virusa (variolacija), vodi poreklo iz Indije, negde pre prvog milenijuma nove ere. Postoje podaci i dokazi koji upućuju na to da su ljudi udisali izmrvljene kraste boginja kako bi se variolirali. Potom se zna da se inokulacija sprovodila u Kini u 10. veku. Kada je inokulacija bila uspešna, omogućavala je imunitet dugog trajanja. Postoje zapisi Engleskinje Meri Vortli, koja je bila svedok inokulacije u Osmanskom carstvu. Meri je zapisivala u pismima svoja svedočenja, a postupak je promovisala po povratku u Englesku negde oko 1718. godine.

Ova praksa se proširila kroz “stari svet” i na kraju došla do doktora Edvarda Dženera, koji je 1796. godine shvatio da imunitet protiv velikih boginja može da se stvori inokulacijom osobe sa virusom kravljih boginja (iz lezija). Ovu tečnost je Džener nazvao vakcina, po latinskoj reči vacca, što u prevodu znači krava. Od tada se sprovodi vakcinisanje po celom svetu, s tim što je u 19. veku kravlji virus zamenjen Vaccinia virusom (virus sličan Varioli, ali malo genetski različit od nje).

Iako su variolacija i inokulacija (u davnim vremenima) bile u stanju da indukuju doživotni imunitet kod pojedinaca, praksa je bila rizična procedura, a oni koji su bili inokulirani imali su stopu smrtnosti u vrednosti desetog dela onih osoba koje su se prirodno razbolele. Štaviše, lečeni pojedinci su bili sposobni da prenose bolest nelečenim pojedincima neko vreme nakon variolacije.

Krajem četrdesetih godina prošlog veka, proizvodnja vakcine koja je osušena zamrzavanjem, omogućila je kampanje masovne vakcinacije i, eventualno, globalno iskorenjavanje velikih boginja. U drugoj polovini šezdesetih godina, Svetska zdravstvena organizacija intenzivirala je napore u istrebljenju ove bolesti upotrebom veoma snažne i stabilne vakcine, brzim identifikovanjem epidemija i obavljanjem prstenaste vakcinacije kod svih kontakata osobe koja je bila inficirana.

Poslednji slučaj endemičnih velikih boginja dogodio se u Somaliji 1977. godine, a poslednji zabeleženi pojedinačni slučaj kod ljudi se desio 1978. godine u Engleskoj. Ovaj poslednji slučaj je rezultat nenamerne infekcije u laboratoriji. 1980. godine Svetska zdravstvena organizacija je zvanično objavila da su velike boginje iskorenjene. Trenutno, jedini preostali poznati izolati Variola virusa su zamrznuti, odloženi i strogo čuvani u Centru za kontrolu i prevenciju bolesti u Atlanti u SAD-u i na Istraživačkom institutu virusologije i biotehnologije “Vektor” u Novosibirskoj oblasti u Rusiji.

Poslednji slučaj velike epidemije velikih boginja Variola vera, kod nas, u Srbiji, zabeležen je 1972. godine. Tridesetpetogodišnji kosovski Albanac, Ibrahim Hoti, iz jednog sela pored Orahovca, išao je na hodočašće u Meku. Za odlazak u ove krajeve morao je da obezbedi potvrdu o vakcinaciji protiv velikih boginja, bez obzira što je u mladosti već bio vakcinisan.

Da bi se vakcinisao morao je da otputuje u Skoplje. Na Infektivnoj klinici u Skoplju je susreo nekog neznanca koji mu je rekao da se ne brine ukoliko posle vakcinacije dobije osip na telu i licu. Hotiju se ova informacija nije dopala. Neznanac je još rekao Hotiju da nakon vakcinacije može da obriše mesto uboda alkoholom i vatom i da će tako sprečiti bilo kakvu reakciju. Ibrahim Hoti je tako i uradio, ne sluteći da će taj postupak, nešto kasnije, odneti 40 života.

Posle dva meseca, Hoti je doneo virus Variola u tadašnju SFRJ, čak se i sam razboleo od blažeg oblika velikih boginja. Kada se vratio kući, Ibrahim Hoti je posećivao prijatelje, rodbinu i komšije, donosio im poklone, ali i virus. Jedan od poznanika bio je i mladi učitelj Latif Mumdžić, koji je bio prva žrtva Variole vere. Umro je 10. marta 1972. godine, a karantin i proglašavanje epidemije je započelo tek 10 dana kasnije.

Putem epidemiološke ankete se utvrdilo da je 278 građana imalo kontakt prvog reda sa obolelim. Svi oni su stavljeni u karantin. Za deset dana je vakcinisano 1.849.341 ljudi, a oko 600.000 ljudi je revakcinisano.

Nažalost, od posledica reakcije na vakcinaciju preminulo je više ljudi, pa se smatra da je šteta bila veća nego od samog virusa i infekcije.

U ovoj poslednjoj epidemiji, na našim prostorima, preminulo je 40 ljudi i to 7 u Beogradu, 26 na Kosovu, 1 u Čačku, 5 u Novom Pazaru i 1 u Ležimiru u Sremu.

Vakcina protiv Variola virusa koja je korišćena u prošlom veku

Vakcina protiv ovog virusa se sastoji od Vaccinia virusa. Ova vakcina se daje dvoglavom iglom, koja je umočena u rastvor. Koža se može ubosti i nekoliko puta u roku od nekoliko sekundi. Ako je pacijent uspešno primio vakcinu, pojaviće mu se otok crvene boje koji svrbi i to u roku od nekoliko dana. Tokom nedelju dana, otok će prerasti u plik, koji će se ispuniti gnojem, a zatim zasušiti i stvoriće se krasta. U toku treće nedelje, krasta otpada.

Kada se osoba vakciniše ovom vakcinom ona je zaštićena i od ostalih virusa boginja (variola, kravlje i majmunske boginje).

Statistike vođene u Evropi govore o tome da je kod osoba koje su se vakcinisale stopa smrtnosti bila 1.3% u vreme pojave zaraze.

Bioterorizam

S obzirom na to da se ljudi danas ne vakcinišu protiv Variola virusa, on je potencijalni agent bioterorizma.

Velike boginje su visokoprioritetne (A kategorija) kada se govori o bioterorizmu. One su lako prenosive od osobe do osobe i lako se šire, visoka im je stopa smrtnosti i jak im je potencijal za značajan efekat na javno zdravlje. Velike boginje kao bioteroristički agens imaju snažan podstrek kada je u pitanju podsticanje panike i svih oblika društvenih poremećaja.

Etiologija, transmisija i klinička slika velikih boginja

Virus velikih boginja se prenosi uglavnom vazdušnim putem, kao i spajanjem kapljica virusnih čestica sa mukoznim površinama orofaringealnog i respiratornog trakta. Ovaj prenos se odvija putem bliskog ličnog kontakta (npr. licem u lice ili kontaktima u domaćinstvu) na neko vreme. Prijavljena je i respiratorna disfuzija na većim daljinama (od jedne bolnice do druge, npr.).

Izlaganje odeći ili posteljini koja je kontaminirana, takođe može dovesti do bolesti. Velike boginje imaju manju stopu brzine prenosa od gripa. Ljudi su jedini prirodni domaćini Variola virusa. Životinje i insekti ne nose Variola virus. Trudnice inficirane velikim boginjama imaju tendenciju da razviju hemoragičnu bolest. Intrauterina infekcija može da dovede do prevremenog porođaja i visoke stope fetalne smrtnosti.

Implantacija samo nekoliko viriona velikih boginja u orofarinksu ili respiratornom traktu može izazvati infekciju. Virus inficira makrofage tokom prva 72 sata faze inkubacije. Virus migrira i razmnožava se u regionalnim limfnim čvorovima, što dovodi do asimptomatske viremije negde do četvrtog dana. Virus se multiplicira u slezini, koštanoj srži i limfnim čvorovima, što dovodi do simptomatske sekundarne viremije (groznica, toksemija) negde do osmog dana.

Na kraju, virus se vraća u krv putem leukocita, izazivajući groznicu i toksemiju, a zatim prelazi iz leukocita do susednih ćelija u malim krvnim sudovima dermisa i ispod orofaringealne sluzokože, što dovodi do inicijalnog začetka enantema i egzantema. U ovom trenutku (otprilike 14. dan), pacijent postaje infektivan.

Slezina, limfni čvorovi, bubrezi, jetra, koštana srž i drugi unutrašnji organi, mogu takođe sadržati velike količine virusa velikih boginja. Periodi inkubacije su obično 10-12 dana, ali se mogu kretati i u intervalu od 7 do 17 dana.

Prethodna imunizacija, vakcinacijom vaccinia imunoglobulinom i verovatno antivirusna hemoterapija, mogu produžiti period inkubacije.

Najveći intenzitet širenja zaraze je tokom prvih 10 dana od pojave osipa.

Preživeli stiču doživotni imunitet.

Dijagnoza velikih boginja se bazira na kliničkoj prezentaciji simptoma kod obolelog i potvrđuje se laboratorijskim testiranjem. Simptomi najčešće počinju 12 do 14 dana nakon infekcije i uključuju visoku temperaturu, tešku slabost i iscrpljenost, glavobolje i bolove u leđima.

U ustima, na licu i podlakticama se pojavljuje osip, a zatim se on širi po leđima, nogama i čitavom telu, uključujući i dlanove. U roku od 1 do 2 dana, osip se pretvara u plikove koji su ispunjeni fluidom, a zatim i gnojem. Lezije su okrugle, tvrde i duboke. Pretvaraju se u kraste 8. ili 9. dana. Osoba inficirana velikim boginjama smatra se zaraznom od trenutka kada se pojavio osip, pa do trenutka kada se osip zalečio (oko 2 nedelje ukupno). Preživeli često ostaju izobličeni sa trajnim ožiljcima.

Lečenje i profilaksa

Vakcinacija nakon ekspozicije Varioli, u roku od 1 do 3 dana, može sprečiti kliničke manifestacije velikih boginja. Vakcinacija u roku od 4 do 7 dana posle izloženosti može smanjiti težinu bolesti.

Trenutno ne postoji licencirani antivirusni tretman za velike boginje. Inhibitor proteaze SIGA-246 ili ST-246 je dobio status leka za lečenje siročadi i trenutno se nalazi na kliničkim ispitivanjima. To je preparat koji bi se mogao nazvati jednom od dve poznate supstance koje deluju na boginje.

Drugi preparat potiče iz Rusije, sa instituta Vektor i nosi ime NIOH-14. Ovaj preparat sprečava razmnožavanje virusa.

Antibiotici mogu pomoći u lečenju sekundarnih bakterijskih infekcija, a pomoćna terapija može biti od pomoći pacijentima.

ACAM2000 (Sanofi) je licencirana vakcina za velike boginje i trenutno je pohranjena u Strateškim nacionalnim zalihama SAD-a. Ova vakcina sadrži živi virus Vaccinia, koji je rođak Variola virusa. U nekim slučajevima, imunizacija vakcinom može izazvati ozbiljne i potencijalno smrtonosne reakcije. Zbog toga se sprovode istraživanja za nove oblike vakcine.

Morbili (male boginje), rubeole i varičele (ovčije boginje)

Morbili ili, kako ih ljudi zovu, “male boginje” (poznate i pod nazivom ospice, morbile ili frus) su zarazno oboljenje uzrokovano virusom Morbilli. Ovaj virus pripada familiji Paramyxoviridae, a  u njihovom centru se nalazi spiralna RNK. Prema ovom virusu ne postoji prirodni imunitet, pa se protiv njega sprovodi sistemska vakcinacija. Morbile su osipna groznica koja pogađa uglavnom decu, ali se dešava da se zaraze i odrasli. Pacijent zaražen ovim virusom oseća malaksalost, slabost, groznicu, kao i inflamatorne promene na sluzokoži respiratornih organa. Na kraju, na koži vrata, lica, trupa i udova, pojavljuju se ospice.

Inkubacija ovog virusa traje 10 do 11 dana i u tom periodu nema nikakvih simptoma. Pacijent je zarazan u poslednjih nekoliko dana inkubacije.

Lekar daje dijagnozu na osnovu kliničke slike i na osnovu prisustva antitela u laboratorijskoj analizi krvi.

Za ovu bolest ne postoji terapija, ali se inficiranje sprečava davanjem vakcine, sa kojom se može početi već od godinu dana starosti.

Uzročnik morbila je naučno ispitan tek 1958. godine i od tada se pristupilo razvoju vakcine. Od 1963. godine je ova vakcina dostupna i u mnogim državama propisana kao obavezna. Tek od 1980. godine se sprovodi organizovana imunizacija po preporuci Svetske zdravstvene organizacije, kako bi se smanjila smrtnost kod dece. Pre 80-ih godina prošlog veka zabeleženo je oko 2.6 miliona smrtnih slučajeva.

U Srbiji se od 1971. godine primenjuje vakcinisanje protiv malih boginja. Bez obzira na to, na svakih 4-5 godina sa javljala zaraza i to u epidemijskom obliku. Poslednji smrtni slučajevi kao posledica morbila zabeleženi su 1997. godine.

U skladu sa nekim zvaničnim preporukama, sva deca bi, nakon godinu dana od rođenja, trebalo da prime MMR vakcinu. U nekim državama je zakonski propisana obavezna vakcinacija pre nego što dete pođe u školu.

MMR vakcina je imunizacijska vakcina za vakcinaciju protiv malih boginja, zauški i rubeola (measels, mumps, rubella). To je mešavina živih atenuiranih virusa tri bolesti, primenjenih putem injekcije. Prvi ju je razvio Moris Hileman. Licencirana vakcina za sprečavanje malih boginja postala je dostupna 1963. godine, a poboljšana je 1968. godine. Vakcine za zauške i rubeole postale su dostupne 1967. i 1969. godine. Tri vakcine su kombinovane i 1971. godine je nastala jedna vakcina (MMR).

Ova vakcina se generalno primenjuje kod dece starije od godinu dana.

U poslednje vreme, u Srbiji, postoji dualitet u stavovima kada je u pitanju vakcinacija dece ovom vakcinom.

Važno je napomenuti da je od 2010. godine, na celoj teritoriji naše države, na snazi pooštravanje mera nadzora nad epidemijom morbila jer je te godine zabeleženo 7 slučajeva (kod dece do 5 godina, pretežno).

Rubeole su, takođe, zarazna bolest koja je izazvana virusom Rubella. Ovaj virus pripada istoj familiji kao i morbili i takođe je sastavljen iz jednog lanca RNK. Čovek je domaćin virusa. Bolest je poznata i pod imenima cvrenka ili srednje boginje. Od rubeola obično oboljevaju deca školskog i predškolskog uzrasta, ali su se dešavali slučajevi infekcije i kod odraslih osoba. Kada se pacijent zarazi rubeolom, počinje oticanje limfnih čvorova na vratu ili iza ušiju, a zatim se javljaju svetlocrvene ospice.

Inficiranje se vrši putem kapljica, respiratornim putem. Ako zaražena osoba kašlje ili kija, kapljice ostaju na okolnoj površini i do dva sata. Inkubacija rubeole traje od 14 do 23 dana.

Pacijent nema apetit, ima glavobolju groznicu, blag oblik konjuktivitisa, kijanje, kašalj.

Rubeole nisu jakog karaktera i obično ostavljaju zdravu decu i mlade osobe bez ikakvih posledica.

Varičele, u narodu poznate kao ovčije boginje su virusna infekcija koja dovodi do pojave svrbećeg osipa u obliku malih plikova ispunjenih fluidom. Ovčije boginje su veoma zarazne jer se prenose na sve osobe koje ih nisu preležale ili nisu bile vakcinisane protiv njih. Pre nego što su počele rutinske vakcinacije protiv ove infekcije, gotovo svi ljudi su morali biti inficirani u detinjstvu i ranoj mladosti, ponekad i sa ozbiljnim komplikacijama. Danas je broj slučajeva zaraze i hospitalizacije drastično smanjen.

Za većinu ljudi, varičele su blaga bolest. Ipak, najbolje bi bilo da se vakcinišete. Vakcina protiv varičela je siguran i efikasan način da se spreči infekcija, kao i moguće komplikacije.

Infekcija varičelama se pojavljuje od 10. do 21. dana nakon izlaganja virusu i obično traje od 5 do 10 dana. Osip je indikator ovčijih boginja. Ostali znaci i simptomi koji se mogu pojaviti jedan do dva dana pre osipa uključuju:

  • groznicu;
  • gubitak apetita;
  • glavobolju;
  • umor i opštu malaksalost (slabost).

Nakon pojave osipa, bolest prolazi kroz tri faze.

Na koži se pojavljuju ružičasto-crvene papule u roku od nekoliko dana. Od njih se formiraju plikovi ispunjeni tečnošću, koji u roku od jednog dana puknu i iscure. Kraste koje prekriju napukle plikove, prolaze u roku od nekoliko dana. Novi plikovi nastavljaju da se pojavljuju još narednih nekoliko dana.

Jednom kada se inficirate, možete širiti virus do 48 sati pre pojave osipa i možete ostati zarazni sve dok ne pootpadaju kraste.

Bolest je obično blaga kod zdrave dece. U težim slučajevima, osip se može proširiti na kompletno telo, a lezije mogu nastati u grlu, očima, na mukoznim membranama uretre, anusa i vagine.

Kada treba posetiti lekara?

Ako sumnjate da vi ili vaše dete imate boginje, konsultujte svog lekara. Lekar će identifikovati ovčije boginje običnim uvidom u osip sa pratećim simptomima. Lekar vam može prepisati medikamente kako bi ublažio svrab i umanjio komplikacije. Kada zakazujete pregled, obavestite lekara da sumnjate na ovčije boginje, kako bi se pripremio karantinski pregled i sprečila zaraza ostalih pacijenata.

Lekara ćete obavezno obavestiti i ako se javi bilo koja od ovih komplikacija:

  • osip se širi na jednom ili oba oka;
  • osip postaje vrlo crven, gori ili je osetljiv, što ukazuje na moguću sekundarnu bakterijsku infekciju kože;
  • osip je praćen vrtoglavicom, dezorijentacijom, ubrzanim radom srca, lupanjem srca, kratkim dahom, tremorima, gubitkom koordinacije mišića, pogoršanjem kašlja, povraćanjem, stegnutim mišićima u vratu i groznicom sa temperaturom preko 38,9ºC.
  • bilo koji ukućanin je imunološki deficijentan ili je mlađi od 6 meseci.

Faktori rizika

Ovčije boginje uzrokovane varičela-zoster virusom su veoma zarazne i brzo se šire. Virus se prenosi direktnim kontaktom sa osipom ili kapljicama raspšenim u vazduhu, kašljanjem i kijanjem.

Rizik od inficiranja varičelama je veći ako:

  • niste imali ovčije boginje;
  • niste vakcinisani protiv ovčijih boginja (varičela);
  • radite u vrtiću ili školi ili pohađate vrtić ili školu;
  • živite sa decom;

Većina ljudi koji su imali varičelu ili su vakcinisani protiv nje su imuni. Ako ste vakcinisani, ali ste se ipak zarazili, onda su vaši simptomi blaži, sa manje plikova i bez groznice.

Poneki ljudi mogu dobiti ovčije boginje više nego jednom u životu, ali je to veoma retko.

Komplikacije

Ovčije boginje su obično blaga bolest. Ali ova bolest može postati ozbiljna i može dovesti do komplikacija ili smrti, naročito kod visokorizičnih grupacija. Komplikacije uključuju:

  • bakterijske infekcije kože i mekih tkiva, kostiju, zglobova ili krvotoka (sepsa);
  • dehidraciju;
  • pneumoniju (upalu pluća);
  • zapaljenje mozga (encefalitis);
  • sindrom toksičnog šoka.

Ko je u opasnosti?

Grupacije koje su pod velikim rizikom od komplikacija su:

  • bebe i novorođenčad čije majke nisu preležale ovčije boginje ili se nisu nikad vakcinisale;
  • trudnice koje nisu preležale ovčije boginje;
  • ljudi čiji je imuni sistem poremećen lekovima, kao što je hemoterapija ili koji imaju kancer ili HIV;
  • ljudi koji uzimaju steroidne lekove za lečenje nekih drugih bolesti ili stanja, kao što su npr. deca sa astmom;
  • ljudi koji uzimaju lekove koji vrše supresiju na njihov imuni sistem.

Ovčije boginje i trudnoća

Ovčije boginje mogu izazvati komplikacije kod trudnica. Ako se buduća majka zarazi  u ranoj trudnoći to može dovesti do različitih problema kod novorođenčeta, uključujući malu težinu na rođenju, nepravilnosti u razvoju i abnormalnosti ekstremiteta. N

ajveća pretnja bebi je kada se majka inficira u nedelji pre porođaja ili u roku od nekoliko dana nakon porođaja. To može izazvati ozbiljnu, opasnu po život, infekciju kod deteta.

loading...
Loading...

Još zanimljivog sadržaja: