Osnovne laboratorijske analize, a na prvom mestu KKS (kompletna krvna slika) i analiza urina, jesu osnovne analize koje bi svako od nas trebalo da radi makar jednom godišnje, u sklopu osnovnog sistematskog pregleda. Tom prilikom, odstupanja od graničnih, referentnih vrednosti, mogu nam ukazati na razna akutna ili pak hronična oboljenja organizma.
Laboratorijske analize jesu i prvi korak u dijagnostikovanju svih bolesti. Od njih se počinje, pa se zatim nastavlja sa kakvim složenijim procedurama kakve su ultrazvučna dijagnostika, rendgen, CT i magnetna rezonanca, kao i brojne druge metode koje se primenjuju u medicini i zdravstvu uopšte. Ipak, iako su laboratorijske analize osnova i najjednostavnije procedure, one predstavljaju i te kako validan i vredan pokazatelj našeg trenutnog zdravstvenog stanja.
Jedna od osnovnih analiza, koja istovremeno spada i u najstarije analize krvi, a određuje se u okviru kompletne krvne slike i ukazuje nam na kakve poremećaje, akutne ili hronične prirode u organizmu, jeste sedimentacija eritrocita. Ona jeste samo jedan od mnogih pokazatelja postojanja patološkog procesa u organizmu, međutim i nije u potpunosti validna, jer se visoka sedimentacija sreće i u raznim fiziološkim stanjima, a kod nekih bolesti ni ne mora biti povišena.
Šta su eritrociti?
Eritrociti jesu crvene ćelije krvi, zahvaljujući kojima krv i ima svoju crvenu boju. To su najbrojnije ćelije krvi. Ove ćelije imaju oblik bikonkavnog sočiva, tj udubljene su sa obe svoje strane i veoma su savitljive, te mogu proći i kroz najsitnije kapilare. Nemaju jedro i organele, a membrana im je veoma mekana, što može i dovesti do njihovog raspadanja tokom prolaska kroz krvne sudove, u slučaju raznih bolesti.
Eritrociti se stvaraju u kostnoj srži odraslih osoba i to najviše pljosnatih kostiju (grudna kost, kičmeni pršljenovi, karlične kosti, rebra), jer se kostna srž dugih kostiju sa godinama zamenjuje masnim tkivom. Stvaranje ovih ćelija stručno se naziva hematopoeza.
U ranijem dobu eritrociti se stvaraju i u jetri, slezini i limfnim čvorovima, a najviše se razgrađuju u jetri i slezini. Njihov životni vek iznosi oko 120 dana. Osnovna uloga eritrocita u krvi jeste prenos gasova, kiseonika od pluća do tkiva i ugljen dioksida od tkiva nazad u pluća, gde se krv iznova oksigeniše.
Eritrociti sadrže crveni krvni pigment hemoglobin, koji učestvuje u transportu gasova u svaki deo organizma. Takođe, hemoglobin sadrži i gvožđe koje je takođe veoma bitno za ovu ulogu i takođe daje krvi crvenu boju, jer je sastavni deo hema kao osnovne jedinice hemoglobina. Nivo hemoglobina u krvi iznosi oko 120 g/l za žene, dok je za muškarce nešto veći, oko 140 g/l. Međutim i njegov nivo zavisi od raznih faktora, razvijenosti, pola, starosti, fizičke aktivnosti, broja eritrocita i slično, a njegov manjak dovodi do raznih patoloških poremećaja.
Procenat eritrocita u krvi naziva se hematokrit i on iznosi oko 40-45%. Broj ovih ćelija u organizmu zavisiće od mnogo čega, od pola, starosti osobe, nadmorske visine na kojoj se osoba nalazi, od kakve bolesti ili promene fiziološkog stanja organizma, ali i samih ćelija i slično. Referentne vrednosti za osobe muškog pola su od 4,2- 5,8 x 1012/l, dok su za osobe ženskog pola vrednosti nešto manje i iznose od 3,7-5,2 x 1012/l.
Da bi se eritrociti adekvatno stvarali, potrebno je da kostna srž funkcioniše normalno, tj da nije obolela ili uništena zračenjem, da organizam ima dovoljno hormona eritropoetina, neophodnog za njihovo stvaranje, a koji se sintetiše u bubrezima, dovoljno vitamina B12, kiseonika i folne kiseline, kao i gvožđa.
Smanjenje broja crvenih krvnih ćelija, eritrocita, može se javiti usled raznih stanja koja dovode do njihovog smanjenog stvaranja (usled nedostatka ili poremećaja na nivou nekih od gore pomenutih faktora kakvi su kostna srž (njene bolesti ili zračenja), nedostatak gvožđa, folne kiseline, eritropoetina i slično).
Manjak eritrocita može nastati i usled njihove povećane razgradnje u slezini i jetri, a tome umnogome doprinose i poremećaji njihove veličine i oblika. Njihov manjak, a samim tim i manjak hemoglobina i dopremanja kiseonika tkivima, dovodi do raznih vrsta anemije – aplastična anemija, anemija srpastih ćelija, sideropenijska anemija i mnoge druge mikrocitne i makrocitne anemije.
Šta je sedimentacija eritrocita?
Rekli smo već da ova analiza spada u jednu od najstarijih, ako ne i u najstariju analizu krvi (laboratorijsku analizu). Označava se skraćenicom SE, a predstavlja brzinu taloženja eritrocita u laboratorijskim epruvetama (u specijalnim laboratorijskim aparatima), u roku od sat vremena. Izražava se u jedinicama mm/h, jer se meri visina dobijenog taloga na sat vremena.
Za određivanje sedimentacije krvi uzima se puna venska ili kapilarna krv od pacijenta koji dolazi najbolje izutra, jer su tada rezultati najpouzdaniji, i uzima se natašte, na prazan stomak (pacijent ne bi trebalo da jede ništa 12 sati unazad). Uzeta krv meša se sa rastvorom antikoagulanasa u odnosu 4:1, te na nju deluju sile Zemljine teže i dovode do taloženja eritrocita u epruveti. Metoda koja se koristi za određivanje sedimentacije eritrocita jeste standardna Westergreen metoda, ali postoje i druge brojne makro i mikrometode za određivanje ovog bitnog parametra.
Brzina sedimentacije zavisiće od faktora plazme kakvi su glikoproteini, fibrinogen i razni drugi proteini, ali i od procenta krvnih ćelija, jona, naboja, od PH vrednosti krvi, lipida, kao i od veličine i oblika eritrocita. Tako, ukoliko poraste koncentracija gore navedenih proteinskih komponenti i smanji se naboj između membrana eritrocita, oni će početi ubrzano da se talože te će sedimentacija biti ubrzana.
Referentne vrednosti i računanje sedimentacije eritrocita
Sedimentacija se računa tako što se broj godina odrasle ženske osobe sabere sa 10 i podeli sa dva. Dakle, na primer, ako ženska osoba ima 30 godina, normalne vrednosti njene sedimentacije biće 20 mm/h – odnosno (30+10) / 2 = 20 mm/h. Za računanje optimalnih vrednosti sedimentacije kod muškaraca, broj godina se jednostavno deli sa 2, te će tako muška osoba od 30 godina imati normalnu vrednost sedimentacije 15 mm/h.
Nadalje računanje ide po istom principu, te će tako muška odrasla osoba od 60 godina imati normalnu sedimentaciju 30 mm/h (60/2 = 30 mm/h), dok će ženska odrasla osoba od 60 godina imati sedimentaciju 35 mm/h – (60+10)/2 = 35 mm/h. Vrednosti sedimentacije za decu su niže, te za novorođenčad iznose od 0-2 mm/h, a za nešto stariju decu, do 20 godina života od 0-10 mm/h.
Ove vrednosti u laboratorijskim uslovima određuju specijalni aparati direktno, dok dobijeni rezultati služe lekarima, ali i laicima, za lakšu dijagnostiku. Naravno, povišena vrednost sedimentacije ne bi trebalo odmah da uplaši, već se dalje vrše dodatna ispitivanja u pravcu otkrivanja bolesti koja je do nje dovela.
Treba uvek imati u vidu da postoje i neka fiziološka stanja, kakvo je na primer trudnoća, tokom koje sedimentacija može biti povišena, a da je osoba u potpunosti zdrava. Isto tako, ni normalna vrednost sedimentacije ne mora da znači da je organizam u potpunosti zdrav. No, tu postoje i mnogi drugi parametri, koji će ukazati da možda nešto i nije kako treba, tj da je osoba bolesna.
Uzroci povišene sedimentacije
Kaže se da sedimentacija služi pre svega da pokaže postojanje kakve akutne ili hronične patologije u organizmu, te da je odlična za ukazivanje na postojanje zapaljenskog procesa u istom.
Međutim, postoje i mnoga fiziološka stanja kod kojih sedimentacija može (ali i ne mora) biti povišena, a neka od njih su zasigurno trudnoća i menstrualni ciklus. Tu su još i godine života, gde se sa starosti sedimentacija povećava, zatim, promena mesta boravka, klima i nadmorska visina, kao i recimo obilan obrok i drugo.
Patološki uzroci visoke sedimentacije jesu razne akutne i hronične infekcije koje obuhvataju veoma širok dijapazon bolesti. Tu spadaju razna zapaljenska stanja, tumorski procesi, anemije, bolesti vezivnog tkiva, oboljenja štitne žlezde, oboljenja kosti i slično. U osnovi sva ova oboljenja negde imaju zapaljenski proces kao uzrok visoke sedimentacije.
Tako je, recimo, zapaljenje u osnovi hepatitisa, osteomijelitisa, ali i raznih drugih zapaljenskih bolesti kože, kostiju, srca, pluća, žlezda i mnogih drugih organa i organskih sistema. Veoma visoke vrednosti mogu se naći i kod kakvih bolesti krvi, krvnih komponenti, ali i kod vaskulitisa kao zapaljenskog procesa koji zahvata zidove krvnih sudova.
Ipak, ono što je karakteristično jeste da i najmanji zapaljenski proces može dovesti do ubrzanja SE. Takođe, vrednosti mogu ostati blago povišene i par dana nakon što infekcija prođe, sama od sebe ili bude izlečena adekvatnom terapijom. Obično je za akutna stanja karakterističan njen nagli skok, ali isto tako i nagli pad, dok je za hronične bolesti obično karakteristično da povišena sedimentacija neko vreme perzistira, tj da traje duže.
Snižena sedimentacija eritrocita
Smatra se da niska sedimentacija eritrocita nema preterano veliku važnost u dijagnostici bolesti. Ipak, ona može biti snižena kod patoloških stanja kakve su anemija srpastih ćelija, šećerna bolest, leukocitoze, kongestivna srčana insuficijencija, razne bolesti jetre, hiperviskoznost krvi, policitemija i mnoga druga patološka stanja.
Međutim, ni u ovim bolestima nije nužno da ona bude snižena te da ukazuje na kakvu patologiju. Postoje i neka stanja koja mogu u određenoj meri da remete tačnost sedimentacije i njenu validnost kao metode za ukazivanje na bolest, a to su svakako gore pomenuta trudnoća, anemija, upotreba nekih lekova (koje obavezno moramo navesti lekaru tokom pregleda) i slično.
Zaključak
Sedimentacija jeste jedna od osnovnih metoda za određivanje zdravlja krvi i organizma uopšte. Iako je pokazatelj stanja u kom se naš organizam nalazi, ona ne mora biti nužno tačna, tj nije najbolji pokazatelj i najvalidnija metoda koja govori o zdravlju našeg organizma. Da bi slika bila kompletna, potrebno je da imamo uvid u još pokazatelja, kao i da uradimo sve one analize koje nam mogu biti od pomoći.
Da razjasnimo, ukoliko je sedimentacija povišena, to ne mora nužno da ukazuje da u organizmu postoji zapaljenje i bolest, a isto tako, ako je sedimentacija niska ili pak normalna, to isto ne mora nužno značiti da je organizam u potpunosti zdrav.
Jedan od sigurnijih pokazatelja akutnog zapaljenja u organizmu jeste i CRP (C–reaktivni protein), faktor i pokazatelj na koji se sigurno možemo osloniti više nego na samu sedimentaciju, pa često kada nas zanima kakvo je trenutno zdravstveno stanje našeg organizma, tražimo ovaj pokazatelj u testu ispitivanja krvi. Tu su još i limfociti, tačnije leukocitna formula sa brojem svih krvnih ćelija, ali i mnogi drugi rezultati i faktori pokazatelji koji nam pomažu da dijagnostikujemo bolest. Tu spadaju i fibrinogen, nivo šećera u krvi, elektroliti, analiza urina i mnoge druge dijagnostičke metode u ispitivanju same krvi.
Generalno gledano, u savremeno doba medicina je uznapredovala u velikoj meri, da svaka bolest može biti otkrivena veoma rano i na adekvatan način lečena ili makar kontrolisana. Ipak, laboratorija krvi kao jedna od najstarijih metoda i dalje ostaje broj 1 i nezamenjiva kao prva linija dijagnostike raznih, pa i onih najtežih oboljenja.
