Aspergerov sindrom se drugačije naziva i Aspergerov poremećaj. Radi se o poremećaju koji je neurobiološkog karaktera, i svoj naziv dobio je po značajnom bečkom pedijatru Hansu Aspergeru.
Dokror Hans bavio se proučavanjem ponašanja četvorice dečaka, i 1944. godine rešio je da izda članke u kojima detaljno opisuje rezultate do kojih je došao proučavanjem dečaka. Smatra se da poseduju normalnu inteligenciju i jezički razvoj, ali na osnovu njihovog ponašanja se zaključuju elementi autističnosti.
Dečaci o kojima govore članci, ispoljavali su nedostatak empatije u odnosu sa svojim vršnjacima i okolinom, pravili su nespretne pokrete i nisu bili izuzetno vešti u komunikaciji sa drugima. Karakteristično je da je njihov govor bio malo specifičan. Bili su zaokupljeni jednom temom iz svere svog interesovanja, a sam govor je bio često nerazgovetan, zvaničan i razumljiv najčešće roditeljima.
Ovaj poznati pedijatar ovo stanje je nazvao autistička psihopatija. Okarakterisao ga je kao poremećaj ličnosti koji je obeležen udaljavanjem od društva i okoline.
Pomenuti članci su objavljeni tokom Drugog svetskog rata i nisu stekle širu afirmaciju , zbog postojećeg stanja u svetu. Engleska doktorka Lorna Ving 1981. godine objavljuje članke o slučajevima dece čiji simptomi se podudaraju sa istraživanjima doktora Hansa Aspergerova. Tada je ovaj poremećaj prvi put dobio ime i nazvan je po osobi koja ga je prva otkrila- Aspergerov sindrom. Tek 1994. godine Aspergerov sindrom je dobio svoje mesto u klasifikaciji mentalnih oboljena.
Veoma značajni ljudi u istoriji kulture pokazali su različite simptome pomenute bolesti, tu spadaju : Volfgang Amadeus Mocart, Marija Kiri kao i Albert Ajnštajn.
Simptomi bolesti
Simptomi kod dece
Pomenuto neurološko stanje karakterišu problemi u komunikaciji sa drugima, ponovljeni obrasci i oskudan repertoar ponašanja.
Simptom koji se najranije javlja kod pomenutog oboljenja i smatra se najizraženijim je dečije opsesivno interesovanje za neku temu koja potpuno isključuje sva druga interesovanja.
Deca sa Aspergerovim sindromom vode jednoličan razgovor, u kome ne slušaju puno svog sagovornika , žele da saznaju sve o onome što je u njihovoj oblasti interesovanja. Njihova pažnja je fokusirana samo na teme kojima su zaokupljeni i često ostavljaju utisak malih naučnika.
Govor ove dece je atipičan i često prožet pojedinim rečima koje samo za njih imaju određeno značenje, a ponekad , kada im se dopadne neka reč koju drugi koriste, usvajaju je kao poštapalicu i primenjuju u svom govoru. Neverbalna komunikacija im takođe predstavlja veliki problem, zato što jezik znakova, gestova i mimika za njih je veoma stran i tu se dobro ne snalaze. Smatra se da deca sa Aspergerovim sindromom nisu u stanju da rastumače na pravi način emocionalno stanje sagovornika i nemaju razvijenu empatiju.
Često se dogodi da prezentuju ponašanja kojima nije ni vreme ni mesto i tako ispadnu nekulturni ili razmaženi. Socijalno ponašanje je za njih prava noćna mora, jer se ne uklapaju u sredinu sa svojim vršnjacima zbog uskosti svojih interesovanja i ostalih osobina. Često bivaju izolovani iz društva, zbog svog ekscentričnog ponašanja, ali zbog toga jako pate. Neretko se kod njih događa stanje depresije i anksioznosti.
Motorika im nije razvijena u skladu sa uzrastom, pa pokreti deteta sa pomenutim sindromom često izgledaju trapavo i nekoordinisano. Pojedine veštine koje se stiču u detinjstvu poput vožnje bicikla, plivanja, igre sa loptom ovoj deci ne idu od ruke pa ove aktivnosti nauče kasnije. Karakteristično za njihov hod je da je obično spor ili skakutav.
Prema medicinskim podacima, smatra se da se kod dece sa pomenutim sindromom govor razvija pre nego kod autistične dece, ali u odnosu na prosečnu decu, razvija se za nijansu kasnije.
Aspergerov sindrom može podrazumevati raspon karakteristika od veoma blagog do vrlo teškog oblika. Simptomi su takođe i nedostaci u socijalnim veštinama, neuklapanje u bilo kakve promene, preferiranje ustaljenog ritma, odnosno rutine.
Neretko su osobe sa ovim sindromom veoma osetljive jake na zvuke , ukuse, mirise, i prizore. Osobe sa Aspergerovim sindromom svet opažaju drugačije nego prosečna deca, pa za njih mogu delovati uznemiravajuće pojedinosti iz okoline koje drugi ne primećuju.
Prema istraživanjima, zaključeno je da deca sa ovim sindromom imaju normalan koeficijent inteligencije i poseduju vrlo izuzetne sposobnosti. Smatra se da zbog svog nivoa funkcionalnosti, a i zbog naivnosti, ova deca često postaju žrtve u društvu, jer ih druga deca zadirkuju ili fizički i psihički maltretiraju. Iz ugla prosečne dece, ova deca su smatrana ekscentricima ili čudacima.
Aspergerov sindrom se različito svrstava. Neki naučnici smatraju da je on autistični poremećaj , dok neki tvrde da ga najbolje definiše stav da podrazumeva smetnju neverbalnog učenja.
Prema sprovedenim istraživanjima , naučnici su došli do zaključka da se ovo oboljenje najčešće javlja kod dečaka.
Kod dece je karakteristično da se paralelno javlja i hiperaktivni deficit pažnje (ADHD) . Često se kod osoba koje pate od pomenutog oboljenja sreću i oblici epilepsije, kao i poremećaji u vidu neverbalnog učenja.
Najozbiljnijim simptomom se smatraju problemi u socijalnim kontaktima, a veruje se da ne postoje dva ili više deteta sa identičnim simptomima ove bolesti.
Prvi simptomi Aspergerovog sindroma se najčešće javljaju kod dece kada budu u predškolskom uzrastu, iz razloga jer tada stupaju u češću interakciju i komunikaciju sa drugom decom. Tada deca sa sindromom, nisu u stanju da se druže sa ostalom decom, jer se ne snalaze najbolje u neverbalnoj komunikaciji, nisu zainteresovani za iste stvari kao većina dece, često upadaju u reč ostalima i druga deca počinju da ih izbegavaju. Retko stiču prijatelje ili ih brzo izgube zbog drugačijih interesovanja. Njihovo ponašanje je stereotipno, podrazumeva određene rituale i ne vole novine. Odlazak na ekskurziju propuštaju, jer im putovanja koja remete njihov red teško padaju.
Nedostatak empatije im onemogućava da shvate kako se neko drugi oseća, pa im to treba dodatno objasniti jer sami neće shvatiti. Ova deca nisu u stanju da shvate šalu, ne šale se i ne shvataju viceve, jer poseduju nedostatak humora.
Smatra se da deca sa Aspergerovim sindromom imaju problem u razumevanju jezičkih nijansi i poteškoće u korišćenju govora. Karakteristično je i da misli često verbalizuju , a pri upoznavanju sa osobama i inače, izbegavaju kontakt očima.
Osobe sa pomenutim sindromom često prave izraze lica ili pokrete koje nisu primereni situaciji u kojoj se nalaze, jer gestikuliraju ili se klate.
Interesanto je da mogu steći velika znanja vezano za temu koja ih zaintrigira, a najviše interesovanja pokazuju kod sklapanja kocki, dizajniranje kuća kao i crtanje do najsitnijih detalja. Kod dece sa Aspergerovim sindromom motorni razvoj je dosta usporen, pa shodno tome retko učestvuju u zajedničkim sportskim igrama.
Karakteriše ih i loš rukopis kao i otežano učenje nekih jednostavnih veština koje uključuju motoriku. Deca koja pate od ovog oboljenja imaju snažnu želju za druženjem, i na sve načine pokušavaju da budu prihvaćena.
Simptomi kod adolescenata i odraslih
Simptomi koji su karakteristični u detinjstvu, prate i pubertet deteta. Najveći problem predstavlja komunikacija i empatija sa drugima. Osoba se sve više oseća odbačenim od strane vršnjaka, pa se javlja stidljivost ili preplašenost u kontaktu sa ostalima.
Karakteristična je nezrelost za svoj uzrast, pa izrastaju u lakoverne i naivne osobe koje su često predmet ismejavanja i zadirkivanja. Pubertetlije sa Aspergerovim sindromom na sve načine pokušavaju da budu prihvaćene, pa se shodno tome često nađu na meti loših vršnjaka.
Socijalna izolacija, depresija ili anksioznost mogu biti posledice ovog stanja.
Praćenje trendova nije zanimljivo ovim adolescentima, jer su posvećeni autentičnosti. Karakterišu se kao veoma moralne osobe.
Odraslim osobama sa pomenutim sindromom je znatno lakše, jer su vremenom naučili socijalne veštine i lakše se snalaze u društvu. Postoje osobe sa datim sindromom koje sklapaju brakove i imaju zdravu decu. Karakteristično je da se odrasli osećaju uznemireno u saobraćajnoj gužvi, kao i u prostoru gde ima dosta svetla ili zvukova. Najviše im prija društvo porodice i uskog broja prijatelja. Imaju problem sa poštovanjem autoriteta kao i sa prepoznavanjem ljudi. Često ih drugi ljudi loše tumače. Slabo komuniciraju u grupi i imaju problem sa pamćenjem stvari za koje nisu zainteresovani.
Osobe sa Aspergerovim sindromom se najbolje slažu sa osobama sličnim sebi.
Uzrok bolesti
Istraživanja sprovedena na temu Aspergerovog sindroma, ukazuju da je najčešći uzrok ovog oboljenja genetska predispozicija. Smatra se da postoje porodične loze u kojima se ovo oboljenje češće javlja. Pomenuto oboljenje ima jaču genetsku predispoziciju od autizma. Određeni gen za koji se smatra da izaziva ovu bolest, još uvek nije sa sigurnošću utvrđen.
Različiti spoljašnji faktori kojima su bebe izložene još pre rođenja, mogu biti uzročnici Aspergerovog sindroma. Smatra se da postoji i grupa gena koji osobu čine podložnom poremećaju ove vrste.
Ovo oboljenje je relativno novo , pa je još uvek u fazi ispitivanja kako bi se sa sigurnošću utvrdili rizici. Pomenuti sindrom se javlja veoma rano, ali postoji mogućnost da se pojavi i u kasnijem životnom dobu.
Ljudi koji poseduju Aspergerov sindrom krasi velika inteligencija i predispozicija da sutradan budu predani poslu koji vole i da ostvare velike uspehe u istom.
Lečenje
Pod pojmom Aspergerov sindrom smatraju se deca ili odrasli, koji poseduju karakteristike poput ekscentričnosti, izuzetnosti, društvene neprilagođenosti i čudne neobičnosti. Kada je klinička slika određene osobe nepotpuna i nejasna, a izražavaju se crte autizma, lekari obično posumnjaju na Aspergerov sindrom.
Na osnovu gorepomenutih simptoma lekar donosi zaključak da li je o ovoj bolesti reč. Razlika između autizma i pomenutog sindroma je ta što kod autizma postoji retardacija govora i problem kod kognitivnog razvoja, dok osobe koje imaju Aspergerov sindrom poseduju izuzetnu inteligenciju ali odaju utisak trapave osobe.
Dijagnoza pomenute bolesti se najčešće postavlja u periodu od četvrte do dvanaeste godine deteta. Veoma je bitno da se detetu ne postavi pogrešna dijagnoza poput hiperaktivnog deficita pažnje, opsesivno- kompulsivnim poremećajem, poremećajem neverbalnog učenja i depresije. Dosta je teže dijagnozu postaviti odrasloj osobi, iz razloga što se tokom vremena elementi Aspergerovog sindroma menjaju.
Pravilno dijagnostikovanje podrazumeva različite vrste provera poput neuroloških i genetskih, obavljanje testova mentalnih i motornih sposobnosti, stilova učenja, verbalnog i neverbalnog izražavanja i socijalnog uklapanja.
Postojanje tri glavna simptoma kao što su loše komunikacijske veštine, fizička nespretnost i repetativno ponašanje ukazuju na Aspergerov simptom i shodno tome, otpočinje se sa lečenjem. Različiti stručnjaci smatraju da ne postoji jedinstvena metoda rada koja se primenjuje, ali svakako se preporučuje da se što pre otpočne sa terapijom kako bi opšte stanje bilo bolje.
Metode koje su najkorisnije da se primenjuju tokom lečenja pomenute bolesti su : proširivanje interesovanja, kreiranje rasporeda deteta na duži vremenski period, učenje novih sadržaja postupno, posvetiti dovoljno pažnje detetu. Jako povoljno utiču pored određenih medikamenata, kognitivno bihejvioralna terapija kao i trening socijalnih veština koji doprinose poboljšanju zdravlja deteta.
Vežbe za poboljšavanje motoričke koordinacije takođe se primenjuju kako bi dete prevazišlo svoju nespretnost i proizvodilo bolje pokrete. Kada usled Aspergerovog sindroma postoji i depresija ili anksioznost, lekari određuju i utpotrebu medikamenata. Trening komunikacije predstavlja pomoć za prevazilaženje verbalnih smetnji.
Kognitivno bihejvioralna terapija se sprovodi sa ciljem da osobe nauče na koji način da prevaziđu stresne situacije, emocionalne reakcije koje su velikog intenziteta, ponavljanje rutinskih pokreta i situacija.
Trening socijalne veštine od izuzetnog je značaja za što produktivnije društveno funkcionisanje, gde će se otkloniti postojeće barijere. Postoji i trening za roditelje, kojim se oni obučavaju na koji način da funkcionišu kod kuće sa svojim detetom koji ima ovaj problem.
Koristi se i trening poslovne etikecije koji se primenjuje kod odraslih osoba i daje pozitivne rezultate.
Ponekad se smatra da deci koja poseduju ovaj sindrom nije mesto na redovnoj nastavi, već u specijalnim školama. Međutim, u praksi nema potrebe za izdvajanjem dece sa Aspergerovim sindromom.
Adolescenti kod kojih se ne primenjuje adekvatna terapija u pravo vreme, često se plaše da započnu ljubavnu vezu ili izlaze povređeni iz nje.
Depresija se javlja kao rezultat mnogobrojnih pokušaja da se osoba sa Aspergerovim sindromom uklopi u društvo. Stres koji ove osobe doživljavaju manifestuje se kroz opsesivno ponašanje, izolaciju, hiperaktivno ponašanje, agresivnost, drskost kao i odaljavanje i povlačenje u sebe.
Kada se osobe sa Aspergerovim sindromom nađu u nekoj situaciji koja nije podležna njihovoj rutini, ne teče po njihovom ustaljenom ritmu, u njima se javlja anksioznost i osećaj velikog straha. To su situacije u kojima se dete oseća nezaštićeno, nespremno, nesigurno. Jednostavno, nije spremno psihički za nova iskustva jer nije dovoljno zrelo da se samostalno snalazi. Sve ono što je drugačije u mislima deteta predstavlja opasnost.
Od presudnog je značaja da porodica obolelog prihvati činjenicu da postoji problem i da se na adekvatan način informiše kako bi se bolje upoznala sa pomenutim oboljenjem. Stanje obolelog može da se promeni na bolje, ako porodica i obolela osoba funkcionišu kao tandem. To je pravi put koji vodi ka ozdravljenju.
Veliki značaj predstavlja otkrivanje Aspergerovog sindroma kod dece mlađeg uzrasta, jer se lakše dolazi do ozdravljenja. Osobe koje su starije i kojima se u kasnijim godinama otkrije ovo oboljenje, prolazile su već mnoštvo stresnih situacija, naučeni su na odbijanje, često iskorišćavanje i zapostavljanje. Kod odraslih mnogo je teže doći do ozdravljenja nego kod dece mlađeg uzrasta.
Najbitnije od svega je da se bolest dijagnostikuje kad god i da se najbrže moguće krene sa procesom lečenja. On zahteva dosta strpljenja, vežbi, volje, podrške porodice ali svaki poduhvat je vredan truda i bliži za korak boljem životu.
Socijalni odnosi, empatija i komunikacija sa vršnjacima kod obolelih od pomenutog sindroma, u većini slučajeva ostaju problem jer se javlja izvesna količina nesigurnosti i straha. Zahvaljujući adekvatnoj terapiji, osoba biva sve sigurnija i lakše se snalazi u datim situacija nego ranije.
Podrška porodice je od najveće vrednosti, pogotovo kada se radi o Aspergerovom sindromu kod dece i odraslih. Porodica predstavlja u ovom slučaju ,, vetar u leđa“ i njena uloga je presudna. Tokom procesa lečenja, moralna podrška i bodrenje porodice u mnogome može pozitivno da utiče na osobu koja ima pomenuti problem i da joj da snagu da prevaziđe stanje u kome se nalazi.
Tokom lečenja, bitno je probuditi svest u obolelim osobama da nisu loši niti glupi ili ludi, već jedinstveni baš takvi kakvi jesu. Za neke stvari su darovitiji od ostalih, a u nekima malo slabije funkcionišu. Osobe koje imaju dati problem uz adekvatno lečenje i prevazilaženje barijera, mogu živeti srećno, voljeno i bezbrižno.
Ne preostaje nam ništa drugo nego da se borimo i nadamo da će jednoga dana, ipak sve biti u najboljem redu.
