Autizam kod dece – simptomi, uzroci i lečenje

Autizam je kompleksno neurobihevioralno stanje koje uključuje ometenost u socijalnoj (društvenoj) interakciji, razvoju jezičkih i komunikacijskih veština u kombinaciji sa rigidnim ponavljanjem određenog ponašanja.

Zbog opsega simptoma, ovo stanje se sada naziva spektar autističnih poremećaja (ASD) ili poremećaj autističnog spektra. On podrazumeva i pokriva veliki broj (čitav spektar) simptoma, veština i nivoa ometenosti. Spektar autističnih poremećaja se, po težini, kreće od hendikepa koji donekle limitiraju normalan život, pa sve do pogubnih invaliditeta koji zahtevaju institucionalnu negu i brigu.

Deca sa autizmom imaju problem sa komuniciranjem (problem u komunikaciji). Ona teško razumeju šta drugi ljudi misle i osećaju. Zbog toga im je veoma teško da izraze sebe bilo putem reči, kroz pokrete i gestikulaciju (facijalnu ekspresiju) ili putem dodira.

Dete sa poremećajem iz autističnog spektra, koje je veoma osetljivo, može biti veoma uznemireno kad se izloži određenim zvukovima, dodirima, mirisima i okruženjima, koja su, inače normalna za drugu decu. Ponekad, ovo izlaganje, kod njih može izazivati bol.

Deca koja su autistična mogu imati repetitivne (učestale) stereotipne kretnje (pokrete) kao što su ljuljanje (klaćenje), hodanje tamo-amo ili pljeskanje rukama. Ona mogu imati neobične reakcije na određene ljude, predmete, a mogu pokazivati otpor kada je u pitanju menjanje rutine, kao i agresivno ponašanje i pokušaj samopovređivanja. Ponekad se može dešavati da uopšte ne primećuju ljude, predmete ili aktivnosti u svom okruženju.

Neka deca sa autizmom mogu razviti napade. U nekim slučajevima, ti napadi se ne moraju pojaviti sve do perioda adolescencije.

Neki ljudi sa autizmom su kognitivno ometeni do određenog stepena. Za razliku od tipičnih kognitivnih poremećaja, koje karakterišu određene odložene (zakasnele) reakcije u pojedinim oblastima razvoja, ljudi sa autizmom pokazuju neujednačen razvoj veština.

Ljudi sa autizmom mogu imati probleme u određenim oblastima, naročito u sposobnosti da komuniciraju sa ljudima i da se odnose prema drugima. Ali, oni mogu imati neobično razvijene veštine u nekim drugim oblastima, kao što su crtanje, komponovanje, rešavanje matematičkih problema ili pamćenje podataka. Iz tog razloga, oni mogu pokazati visoke (čak i natprosečne) rezultate na neverbalnim testovima inteligencije.

Simptomi autizma se obično pojavljuju tokom prve tri godine života. Neka deca pokazuju znake od samog rođenja. Izgleda da se neka deca isprva normalno razvijaju, a onda odjednom samo skliznu i počnu da pokazuju simptome kada navrše od 18 do 36 meseci. Međutim, u poslednje vreme se došlo do otkrića da neke osobe ne moraju pokazivati simptome komunikacijskog poremećaja sve dok zahtevi okoline ne počnu da budu previsoki i ne premaše njihove mogućnosti i sposobnost.

loading...

Autizam je četiri puta više prisutan kod dečaka nego kod devojčica. Kod autizma nisu važni ni rasa, ni etnička pripadnost, niti socijalna ograničenja. Porodična materijalna situacija, način života ili nivo obrazovanja, takođe nemaju veze niti utiču na mogućnost pojave autizma kod dece.

Statistike govore da se broj osoba sa autizmom povećava. Naravno, još uvek nije sasvim jasno da li je povećanje povezano sa promenama u načinu na koji se dijagnostikuje ili je to stvarno povećanje incidence ove bolesti.

Autizam je samo jedan od sindroma koji se sada ubrajaju u slučaj spektra autističnih poremećaja. Poremećaji o kojima smo do sada govorili i koji se ubrajaju u ASD poremećaje ili u poremećaje socijalne komunikacije uključuju sledeće:

Autistični poremećaj. To je ono što većina ljudi pomisli kada čuju reč “autizam”. Odnosi se na probleme u socijalnim interakcijama, komunikaciji i maštovitom (imaginativnom) igrom kod dece mlađe od 3 godine.

Aspergerov sindrom. Ova deca nemaju problem sa jezikom – zapravo, oni imaju teškoću da dostignu prosečan ili natprosečan rezultat na testovima inteligencije. Međutim, ova deca imaju iste društvene probleme i ograničena interesovanja kao i deca sa autističnim poremećajem.

Pervazivni razvojni poremećaj ili PDD. Ovaj poremećaj je poznat i kao atipični autizam. Ovo je neka vrsta sveobuhvatne kategorije za decu koja imaju neku vrstu autističnog ponašanja, ali koja se ne uklapaju ni u jednu drugu kategoriju.

Dezintegrativni poremećaj u detinjstvu. Ova deca se razvijaju normalno do, najmanje, dve godine života, a zatim izgube neke ili većinu svojih komunikacionih ili socijalnih veština. Ovo je izuzetno redak poremećaj i njegovo zasebno postojanje je još uvek stvar debate među mnogim stručnjacima za mentalno zdravlje.

Retov sindrom je ranije spadao u spektar autističnih poremećaja, ali je nedavno potvrđeno da je ovaj poremećaj genetski uzrokovan. Deca sa Retovim sindromom, naročito devojčice, počinju se razvijati normalno, i onda odjednom izgube svoje komunikacijske i socijalne veštine. Počevši od uzrasta između 1. i 4. godine, učestali pokreti rukama zamenjuju svrsishodnu upotrebu ruku. Deca sa Retovim sindromom su obično jako kognitivno poremećena.

Šta uzrokuje pojavu autizma?

Pošto se autizam pojavljuje u okviru porodice, većina istraživača smatra da određene kombinacije gena dovode do pojave autizma kod deteta. Međutim, poznato je da postoje i faktori rizika koji povećavaju šansu za pojavu autizma kod dece.

Starost roditelja, na primer, povećava šansu da se rodi dete sa autizmom.

Kada je trudnica izložena određenim lekovima ili hemikalijama, verovatno je da će roditi autistično dete. Ovi faktori rizika uključuju upotrebu alkohola, metabolička stanja poput dijabetesa i gojaznosti i uzimanje lekova protiv gojaznosti u toku trudnoće. U nekim slučajevima, autizam je povezan sa nelečenom fenilketonurijom (urođenim poremećajem izazvanim odsustvom enzima) i rubeolama.

Iako se ponekad navodi da vakcinacija MMR vakcinom može izazvati autizam, za to nema, još uvek, čvrstih dokaza. O ovoj temi će biti reči nešto kasnije.

Pravi razlog pojave autizma nije do kraja razjašnjen. Istraživači upućuju na to da autizam može proisteći iz abnormalnosti u nekim delovima mozga koji su odgovorni za senzorni input i jezički proces i razvoj.

Istraživači nemaju dokaze o tome da psihološko okruženje deteta, kao što su vrsta nege i tretiranja deteta, mogu izazvati autizam.

Šta je autizam?

Autizam je poremećaj u mozgu koji često otežava komunikaciju i povezivanje sa drugim ljudima (nemogućnost ostvarenja kontakata). Sa autizmom, različita područja mozga ne uspevaju da sarađuju.

Većina ljudi sa autizmom će uvek imati neke probleme koji se odnose na kontakte sa drugima. Međutim, rana dijagnoza i lečenje pomažu mnogim ljudima sa autizmom da postignu svoj puni potencijal.

Šta uzrokuje autizam?

Autizam se obično porodično nasleđuje, tako da stručnjaci smatraju da je to nešto što je povezano sa genima. Naučnici pokušavaju da saznaju koji geni tačno mogu biti odgovorni za prenos autizma unutar porodice.

Druge studije razmatraju da li autizam može biti uzrokovan drugim zdravstvenim problemima ili nečim što se nalazi u okruženju vašeg deteta.

Tvrdnje u medijima, koje su, uglavnom bile lažne, navele su neke roditelje da povežu autizam sa vakcinacijom dece (MMR vakcina). Međutim, studije nisu našle nikakvu vezu između vakcina i autizma. Važno je detetu obezbediti vakcinaciju u detinjstvu! Vakcine pomažu da dete bude imuno na ozbiljne bolesti koje mogu naneti ozbiljne probleme ili čak smrt.

Koji su glavni simptomi autizma?

Glavni simptomi autizma uključuju sledeće opcije.

Kašnjenje u učenju ili govoru, nemogućnost govora. Dete može izgledati kao da je gluvo, iako su slušni testovi i analize normalni. Učestalo, ponavljajuće i prekomerno korišćenje određene vrste ponašanja, interesovanja i igre. Primeri obuhvataju ponavljanje određenih pokreta (ljuljanje tela, njihanje), neobičnu povezanost sa predmetima, veliku uznemirenost kada se promeni rutina i navika.

Ne postoji “tipična” osoba sa autizmom. Ljudi, tj. deca mogu imati različite vrste ponašanja, od blagih do veoma teških. Roditelji često kažu da da se njihovo dete sa autizmom, više voli igrati samo i da prosto ne voli kontakt sa drugim ljudima.

Autizam može uključivati i druge probleme. Na primer, mnoga deca sa autizmom imaju inteligenciju koja je ispod normalne. Tinejdžeri sa autizmom često postaju depresivni i puni su anksioznosti, posebno ako imaju prosečnu ili natprosečnu inteligenciju. Neka deca čak dobijaju poremećaj sa napadima (poput epilepsije) u tinejdžerskom uzrastu.

Kako se vrši dijagnoza autizma?

Postoje smernice koje će vaš lekar koristiti kako bi uvideo da li vaše dete ima simptome autizma. Ove smernice smeštaju simptome u nekoliko kategorija, kao što su:

Društvena interakcija i odnosi. Na primer, dete može imati problema ako pravi kontakt očima. Ljudi sa autizmom mogu imati teškoće da shvate osećanja nekog drugog, kao što su bol ili tuga.

Verbalna i neverbalna komunikacija. Na primer, dete možda neće govoriti ili često ponavlja određenu frazu iznova i iznova.

Ograničena interesovanja za aktivnosti i igru. Na primer, mlađa deca se često fokusiraju na delove igračaka, a ne na igru sa celom igračkom. Starija deca i odrasli mogu biti fascinirani određenim temama, kao što su registarske tablice ili kreditne kartice.

Vaše dete takođe može imati test čula sluha i neke druge testove kako bi se utvrdilo da problemi nisu izazvani nekom drugom bolešću.

Načini lečenja autizma

Lečenje autizma podrazumeva posebnu bihevioralnu obuku. Ovaj trening ponašanja nagrađuje prikladno i poželjno ponašanje (pozitivno ojačanje) kako bi se dete naučilo socijalnim veštinama i kako bi se naučilo da komunicira i pomogne sebi u budućim vremenima. Dete se na taj način uči da se samo stara o sebi.

Ako se na vreme počne sa lečenjem, većina dece uspe da se bolje poveže sa drugima. U zavisnosti od deteta, lečenje može uključivati stvari poput psihoterapije ili fizikalne terapije. Lekovi se koriste samo da bi se lečila stanja poput depresije ili opsesivno-kompulzivnog ponašanja.

Koja vrsta lečenja će se upotrebiti kod vašeg deteta zavisi od simptoma koji su različiti kod svakog deteta sa autizmom, a mogu se vremenom i promeniti. Ljudi sa autizmom su veoma različiti, pa ono što može pomoći jednoj osobi, nekoj drugoj uopšte ne mora nužno biti od koristi. Zbog toga je važno sarađivati sa svima onima koji su uključeni u edukaciju vašeg deteta, kao i u njegovo vaspitanje. Najbolje je delovati sinhrono kako bi se pronašle najbolje solucije za upravljanje simptomima.

Na koji način se vaša porodica nosi sa problemima koje donosi život sa detetom sa autizmom?

Važan deo plana tretmana vašeg deteta jeste da se osigura da svi članovi porodice učestvuju u obuci o autizmu i o načinima upravljanja simptomima. Obuka sa stručnim licima može smanjiti stres u porodici i može pomoći vašem detetu da funkcioniše bolje. Nekim porodicama je potrebna veća pomoć nego drugima. Mnogim porodicama je uvek potrebna pomoć sa strane jer se ne mogu sami nositi sa svim izazovima i preprekama.

Iskoristite svaku vrstu pomoći koju možete pronaći. Razgovarajte sa svojim lekarom o tome koja je pomoć dostupna u mestu gde živite. Porodica, prijatelji, javne ustanove i asocijacije vezane za autizam su mogući resursi.

Zapamtite ove savete:

Planirajte pauze. Svakodnevni zahtevi koje podrazumeva nega autističnog deteta mogu biti veoma naporni i mogu “doći na naplatu”. Planirani prekidi i pravljenje pauze će biti od pomoći celoj porodici.

Iskoristite dodatnu pomoć kada vaše dete postane starije. Tinejdžerske godine mogu biti veoma naporne za decu sa autizmom i za sve koji provode vreme sa njima.

Stupite u kontakt sa drugim porodicama koje imaju dete sa autizmom. Možete razgovarati o svojim problemima i podeliti savete sa ljudima koji će vas razumeti.

Podizanje deteta sa autizmom je težak posao. Ali uz podršku i obuku, vaša porodica može naučiti kako da se nosi sa ovim stanjem.

Još nešto o simptomima autizma

Osnovni simptomi. Ozbiljnost simptoma varira u velikoj meri, ali svi ljudi sa autizmom imaju neke osnovne simptome u oblastima života koje ćemo navesti u redovima koji slede.

Društvena interakcija i odnosi. Simptomi mogu uključivati:

  • značajne simptome u razvijanju neverbalnih komunikacijskih veština, kao što su posmatranje očiju, izraza lica i držanja tela;
  • nemogućnost uspostavljanja prijateljstava sa vršnjacima;
  • nedostatak interesovanja da se dele uživanja, interesovanja ili postignuća sa drugim ljudima;
  • nedostatak empatije – ljudi sa autizmom mogu imati poteškoća u razumevanju osećanja drugih osoba (bol, tuga).

Verbalna i neverbalna komunikacija. Simptomi mogu uključivati:

  • zakasnelu sposobnost govora ili potpuno izostajanje govora (40% ljudi sa autizmom ne govori);
  • probleme u započinjanju konverzacije, kao i problem da nastave konverzaciju koju su započeli;
  • stereotipno i učestalo korišćenje jedne te iste govorne fraze koju su ranije čuli (eholalija);
  • teškoće da razumeju perspektivu svog slušaoca, na primer, osobe sa autizmom ne razumeju da se neko šali, već sve shvataju bukvalno i doslovce (nemaju sposobnost razumevanja implicitnog značenja).

Nedostatak interesovanja za učestvovanje u aktivnostima i igri. Simptomi mogu uključivati:

  • neobičan fokus na detaljima, mlađa deca sa autizmom se često fokusiraju na delove igračaka (točkovi na automobilčiću), umesto da se igraju sa celom igračkom;
  • preokupaciju određenim temama, na primer, starija deca i odrasli mogu biti fascinirani video-igricama, kreditnim karticama ili registarskim tablicama;
  • potrebu za ustaljenošću i rutinom, na primer, deca sa autizmom žele uvek da jedu hleb pre salate i insistiraju da uvek idu istim putem u školu;
  • stereotipno ponašanje koje može uključivati njihanje ili pljeskanje dlanovima.

Simptomi tokom detinjstva

Simptome autizma najčešće primećuju roditelji i drugi negovatelji negde tokom prve tri godine života. Iako je autizam prisutan i pri rođenju (urođeni autizam), znaci poremećaja se teško identifikuju ili dijagnostikuju tokom ranog detinjstva. Roditelji postaju zabrinuti kada njihov mališan ne voli da ga drže, kada nije zainteresovan da se igra i kada ne progovara, a već je vreme.

Ponekad se desi da dete sa autizmom počne da govori kad i ostala deca, a potom izgubi znanje jezika. Roditelji mogu biti zbunjeni zbog sluha deteta, tj. njegove sposobnosti da ih čuje. Često se čini da dete sa autizmom ne čuje, ali u većini slučajeva ono čuje neku udaljenu pozadinsku buku, kao što je zviždanje lokomotive i voza.

Ako se sa tretmanom počne na vreme, većina dece poboljša svoju sposobnost da komuniciraju sa drugima, što im kasnije pomaže (kada odrastu). Nasuprot uvreženim mitovima, veoma mali broj dece je potpuno društveno izolovan ili “živi u svom svetu”.

Simptomi tokom tinejdžerskih godina

Tokom adolescentskog perioda se obrasci ponašanja obično promene. Mnogi tinejdžeri stiču nove veštine, ali i dalje zaostaju u svojoj sposobnosti da ostvaruju kontakte i da razumeju druge.

Pubertet i rastuća seksualnost mogu biti izuzetno teški za tinejdžera sa autizmom. Tinejdžeri su u većem riziku da razviju probleme vezane za depresiju, anksioznost i epilepsiju.

Simptomi kod odraslih osoba sa autizmom

Neke odrasle osobe sa autizmom mogu da rade i žive same. Stepen do kog odrasla osoba sa autizmom može da vodi samostalan život tiče se inteligencije i sposobnosti komuniciranja. Oko 33% njih je sposobno da dostigne makar parcijalnu nezavisnost.

Neki odrasli sa autizmom trebaju veliku pomoć, naročito oni sa malom inteligencijom i oni koji nisu u stanju da govore. Delimično ili potpuno nadgledanje može se obezbediti u bolje razvijenim i organizovanim sredinama. S druge strane, odrasli sa visokofunkcionalnim autizmom su često uspešni u svojim zanimanjima i sposobni su da žive samostalno, iako obično imaju neke poteškoće vezane za dobru komunikaciju i socijalizaciju. Ove osobe imaju prosečnu i natprosečnu inteligenciju.

Ostali simptomi

Mnogi ljudi sa autizmom imaju simptome koji su slični onima kod osoba sa deficitom pažnje i poremećajem hiperaktivnosti (ADHD). Ali ovi simptomi, naročito problemi u socijalnim odnosima, su mnogo teži kod osoba sa autizmom.

Oko 10% ljudi sa autizmom ima neku vrstu posebnih specijalnosti i veština: memorisanje spiskova, proračun kalendarskih datuma, crtanje ili muzičke sposobnosti.

Mnogi ljudi sa autizmom imaju neuobičajene senzorne percepcije. Na primer, mogu opisivati svetlost i kontakt sa svetlošću kao bolan i dubok pritisak ili kao smirujući doživljaj koji im prija. Drugi, pak, možda uopšte ne osećaju bol. Neki ljudi sa autizmom imaju poseban izbor namirnica koje vole da jedu i onih koje ne podnose, kao i neke neobične preokupacije.

Problemi sa spavanjem se javljaju kod 40-70% ljudi sa autizmom.

Gotovo polovina dece sa spektrom autističnih poremećaja ima tendenciju da “odlaze” od negovatelja ili da “pobegnu”. Za mnoge negovatelje ovi “odlasci” predstavljaju jedno od najstresnijih ponašanja sa kojima se moraju naučiti da se nose.

Testiranje

Američka akademija za pedijatriju preporučuje pregled dece vezan za autizam tokom regularnog dečijeg sistematskog pregleda. Ovakav stav i preporuke pomažu lekarima da prepoznaju znake autizma na vreme. Rana dijagnoza i lečenje mogu pomoći detetu da dostigne svoj puni potencijal.

Kada je kod deteta prepoznat zaostatak u razvoju, dodatno ispitivanje može pomoći lekaru da otkrije da li je problem povezan sa autizmom ili sa nekim drugim poremećajima iz spektra autističnih problema koji imaju slične simptome: zakasneli razvoj jezičkih sposobnosti ili poremećaj ličnosti koja izbegava druge ljude. Ukoliko vaš lekar nema specifičnu obuku ili iskustvo u oblasti razvojnih problema, onda bi trebalo dete uputiti kod lekara specijaliste, kao što su: razvojni pedijatar, psihijatar, logoped, psiholog ili dečiji psihijatar.

Procene ponašanja. Različite smernice i upitnici se koriste kako bi doktor otkrio i odredio specifičnu vrstu kašnjenja u razvoju kod deteta. Ovi upitnici i vodiči podrazumevaju nekoliko stavki.

Medicinska istorija. Tokom razgovora o istoriji bolesti, lekar postavlja opšta pitanja o razvoju deteta, kao što je npr. da li dete roditeljima pokazuje stvari tako što rukom upire na određene objekte. Mala deca sa autizmom često ukazuju na predmete koje žele, ali je ne pokazuju roditeljima, niti čekaju da roditelj odgovori na njihov zahtev.

Dijagnostička uputstva za autizam. Američka asocijacija za dečiju i adolescentsku psihijatriju je uspostavila smernice za dijagnostikovanje autizma. Kriterijumi su projektovani tako da lekar može proceniti dečije ponašanje vezano za osnovne simptome autizma.

Klinička opservacija. Lekar može zatražiti da posmatra dete sa zakasnelim razvojem u različitim situacijama. Roditelji mogu biti zamoljeni da predstave i protumače da li je određeno ponašanje uobičajeno za dete u tim datim okolnostima.

Razvojni testovi i testovi inteligencije. Ova američka asocijacija takođe preporučuje testove uz pomoć kojih bi se izvršila evaluacija kašnejnja u razvoju i kako ova situacija utiče na sposobnost mišljenja i donošenja odluka kod deteta.

Fizički testovi i laboratorijske analize. Ovi testovi mogu biti iskorišćeni da bi odredili da li neki fizički problem izaziva simptome. Ovi testovi uključuju fizički pregled kao što je merenje obima glave, težine, visine, kako bi se utvrdilo da li dete ima normalan obrazac rasta i razvoja. Potom, ispitivanje sluha, kako bi se utvrdilo da li problemi sa sluhom dovode do kašnjenja u razvoju, posebno do onih sposobnosti kao što su socijalne i jezičke veštine.

Ostali laboratorijski testovi mogu se obaviti pod određenim okolnostima. Ovi testovi uključuju analizu hromozoma, elektroencefalografiju i magnetnu rezonancu mozga.

Analiza hromozoma se radi ako je prisutna intelektualna invalidnost ili postoji porodična istorija intelektualne invalidnosti. Na primer, nestabilni X sindrom koji izaziva opseg od problema inteligencije ispod proseka pa sve do ponašanja koje liči na autizam.

Elektroencefalografija se koristi u slučajevima postojanja simptoma napada ili razvojne regresije.

Magnetna rezonanca mozga se može uraditi ako postoje znaci razlike u strukturama mozga.

Rano otkrivanje

Svi lekari koji primaju bebe i decu na redovnim sistematskim pregledima treba da posmatraju rane znake poremećaja u razvoju.

Ako lekar otkrije sledeće očigledne znake zakasnelog razvoja, dete treba odmah proceniti i poslati na dalja ispitivanja:

  • ne guguće, ne pokazuje niti ima bilo kakve druge gestove do 12. meseca;
  • ne progovara nijednu reč do 16. meseca;
  • ne izgovara spontane fraze od 2 reči do 24. meseca, sa izuzetkom ponavljajućih fraza (eholalija);
  • gubitak bilo koje jezičke ili socijalne veštine u bilo kom uzrastu.

Preventiva i lečenje

Rana dijagnoza i lečenje pomažu deci sa autizmom da razviju svoj puni potencijal. Primarni cilj lečenja je poboljšanje sveukupne sposobnosti da dete funkcioniše.

Simptomi i ponašanje u autizmu mogu podrazumevati kombinaciju različitih oblika i mogu varirati kada je u pitanju ozbiljnost i težina.

Takođe, pojedinačni, tj. individualni simptomi i oblici ponašanja se često menjaju vremenom. Iz ovih razloga, strategije tretmana su prilagođene individualnim potrebama i resursima koji su dostupni porodici.

Generalno gledano, deci sa autizmom najviše odgovaraju strukturirani i specijalizovani tretmani. Programi koji se bave pružanjem pomoći roditeljima i poboljšanjem komunikacijskih, socijalnih, bihevioralnih i adaptivnih, kao i poboljšanjem aspekata učenja u detetovom životu, trebalo bi da daju najbolje rezultate.

Bihevioralni trening podrazumeva pružanje pomoći i podrške u obučavanju pacijenata da razviju svoje socijalne i komunikativne veštine. Razvijeni su različiti programi poput Primenjene analize ponašanja (Applied Behavioral Analysis), Lečenja i obrazovanja autistične dece i dece sa sličnim komunikacijskim hendikepima (Treatment and Education of Autistic and Related Communication Handicapped Children), kao i Program senzorne integracije.

Specijalizovane terapije uključuju razgovornu (psihoterapiju), profesionalnu i fizikalnu terapiju. Ove terapije su važne komponente upravljanja autizmom i sve bi ih trebalo uključiti u različite aspekte lečenja deteta. Razgovorna terapija može pomoći deci sa autizmom da poboljšaju jezičke i socijalne veštine kako bi efikasnije komunicirala. Profesionalna i fizikalna terapija pomažu u poboljšanju i unapređivanju nedostataka u koordinaciji i motornim veštinama. Radna terapija takođe može pomoći deci sa autizmom da nauče da procesuiraju informacije koje dobijaju putem čula (vid, zvuk, sluh, dodir, miris) na što bolji način.

Lekovi se najčešće koriste za lečenje srodnih stanja i problematičnog ponašanja, uključujući depresiju, anksioznost, hiperaktivnost i opsesivno-kompulzivno ponašanje.

Podrška zajednice i obuka roditelja je važna. Roditelji treba da razgovaraju sa svojim lekarom ili da kontaktiraju grupu ili udruženje za podršku i obuku.

Mnogi ljudi sa autizmom imaju problema sa spavanjem. Ovaj problem se obično leči tako što se insistira na rutini, uključujući isto vreme odlaska na spavanje i ustajanje. Lekar bi trebalo da daje lekove za spavanje kao poslednju soluciju.

Stručnjaci još nisu identifikovali način prevencije autizma. Zabrinutost javnosti oko priče koja se pojavila u poslednjih nekoliko godina, a koja se odnosi na povezanost autizma i vakcine protiv malih boginja, rubeola i varičela (MMR) je velika.

Međutim, brojne studije nisu pokazale nikakve dokaze o povezanosti autizma i MMR vakcine. Izbegavanjem vakcinacije dece, stavljate i svoju decu i sebe, ali i ostale članove vaše društvene zajednice, u opasnost i rizikujete da se razviju vrlo ozbiljne bolesti koje imaju, ponekad, i smrtne posledice.

loading...
Loading...

Još zanimljivog sadržaja: