Daunov sindrom kod beba i dece – simptomi, uzroci i lečenje

Daunov sindrom, najčešće prisutan u obliku poznatom i pod imenom ‘trizomija 21’ je specifično stanje koje podrazumeva da je osoba rođena sa viškom hromozoma. Hromozomi sadrže stotine, pa i hiljade gena. Geni nose informacije koje određuju naše telesne karakteristike, odnosno sam materijal koji će nama biti prenet od naših roditelja, što određuje čitav sklop našeg organizma; to se odnosi i na naš telesni i mentalni sklop.

Kod Daunovog sindroma, gde je prisutan i jedan hromozom više, dolazi do izvesnog ometanja ili usporavanja razvoja ljudskog bića, mentalno i fizički. Fizičke karakteristike i zdravstveni problem koji su povezani sa Daunovim sindromom kod dece mogu u velikoj meri da variraju, najvećim delom usled različitih individualnih faktora i karakteristika.

Varijacije mogu da se protežu u širokim razmerama i nivoima; dok pojedina deca i bebe zahtevaju ozbiljnu medicinsku nego, druga deca mogu da vode veoma kvalitetan i po svim odlikama, zdrav život, uz relativno normalan razvoj i uobičajene uslove.

Mada Daunov sindrom nije stanje koje može da se predupredi ili spreči, ono može da se otkrije u prenatalnom periodu, pre nego što se dete rodi. Zdravstvene tegobe kojima Daunov sindrom može biti praćen mogu da se tretiraju dosta uspešno, opet, naravno, u zavisnosti od individualnog slučaja.

Živeti sa Daunovim sindromom svakako nije lako, misleći pritom pre svega na brigu i pažnju roditelja koji moraju svojoj deci pružiti nešto drugačiju negu nego što je to slučaj sa decom koja se razvijaju na normalan način. Danas postoji dosta sredstava i načina da se put odrastanja uz Daunov sindrom olakša, te raznih programa koji će pomoći roditeljima i deci da se uspešno nose sa ovim stanjem i vode kvalitetan i ispunjen srećan život.

Daunov sindrom kod beba i dece – simptomi, uzroci i lečenje

UZROK DAUNOVOG SINDROMA

Daunov sindrom je zdravstveno stanje koje je dobilo ime prema doktoru Džonu Langdonu Daunu, britanskom lekaru koji je prvi opisao ovaj genetski poremećaj, još krajem XIX veka. Iako je još u to doba Daunov sindrom prepoznat kao jedno specifično stanje u razvoju ljudskog bića, sve do kraja pedesetih godina prošlog veka se nije znalo da je višak hromozoma ono što ga izaziva.

Kao što smo već pomenuli, hromozomi su poput malih ‘pakovanja’ genetskog materijala i oni određuju način na koji će se bebino telo formirati tokom trudnoće, te kako će se razvijati njene funkcije u majčinom stomaku i nakon rođenja.

U normalnim okolnostima, deca se rađaju sa 46 hromozoma, a bebe sa Daunovim sindromom imaju duplikat jednog od 46 hromozoma; reč je o hromozomu 21. Medicinski termin koji objašnjava pojavu dupliranja hromozoma se naziva ‘trizomija’, te se otud i Daunov sindrom zove i ‘trizomija 21’. Ovaj duplirani hromozom je glavni uzročnik nastanka Daunovog sindroma; on određuje kako će se razvijati bebino telo i mozak, što sve ima uticaja na dalje mentalne i telesne izazove koji stupaju pred bebu.

Interesantno je da, čak i ako većina ljudi sa Daunovim sindromom deluje da izgleda i da se ponaša slično, zapravo svako dete, odnosno svaka osoba sa ovim poremećajem ima drugačije sposobnosti. Ono što je većini osoba sa Daunovim sindromom zajedničko, jeste to da uglavnom svi imaju koeficijent inteligencije blago do srednje niskog stepena i uglavnom imaju teškoće u govoru.

loading...

Nastanak Daunovog sindroma i tipovi stanja

Telo svakog čoveka sačinjeno je od izuzetno velikog broja ćelija i svaka od tih ćelija je na poseban način oblikovana; to znači da svaka telesna ćelija u sebi sadrži specifičan genetski materijal, koncentrisan na za to namenjenim strukturama, odnosno hromozomima. Kao što je rečeno, u normalnom procesu razvoja, ljudske ćelije sadrže po dve grupe hromozoma koje nasleđuju od njihovih roditelja.

Drugim rečima, ukupnih 46 hromozoma čine dvadeset i tri para roditeljskih hromozoma. Kod Daunovog sindroma dolazi do ‘greške’ u prenosu genetskog materijala, u delu procesa koji je vezan za deobu polnih ćelija tokom začeća budućeg deteta. U tom slučaju dolazi do viška hromozoma ili njegovog dela u jednoj ćeliji.

Trizomija 21 – Trizomija 21 je najčešći oblik Daunovog sindroma. U tom slučaju pomenuti ‘višak’ hromozoma ili njegovog dela odnosi se na hromozom koji je obeležen brojem 21, od pomenuta 23 hromozoma koji se nasleđuju prilikom deobe polne ćelije. Kod Daunovog sindroma, dete će tako imati ćelije koje sadrže jedan hromozom više nego što je uobičajeno, odnosno 47, umesto 46 hromozoma. Do ovog poremećaja obično dolazi u jajnoj ćeliji pre nego što je oplođena, u retkim slučajevima posle toga, a postoje i još ređe situacije gde se promena događa u spermatozoidima. Stanje se naziva ‘trizomijom 21’, zato što u tom slučaju postoje tri kopirana hromozoma 21, umesto normalna dva.

Mozaicizam – Pored prve najtipičnije varijante Daunovog sindroma, postoje još dva drugačija tipa ovog genetskog stanja. Mozaicizam je tip Daunovog sindroma u kome ćelije deteta imaju izvesnu ‘mozaičku’ strukturu, odnosno njihov organizam će se sastojati od dva različita tipa ćelija. U tom slučaju, jedna vrsta telesnih ćelija će sadržati normalan broj od 46 hromozoma, a drugi tip će sadržati jedan hromozom više, odnosno 47 hromozoma, kao kod trizomije. Mozaička struktura je retka pojava i javlja se kod samo 1%-2% dece sa Daunovim sindromom.

Translokacija – Pored navedena dva slučaja, postoji i treći oblik Daunovog sindroma, u smislu mutacije genetskog materijala. U slučaju premeštanja odnosno ‘translociranja’, deo hromozoma broj 21 se u procesu deobe ćelija otcepi i zakači za susedni hromozom. Na taj način dolazi do posebne vrste promene na hromozomima u kojoj nema povećanog ukupnog broja hromozoma, kao što je slučaj sa prethodna dva oblika. To znači da će dete imati normalan broj od 46 hromozoma u ćelijama, ali u svakoj postoji izvestan ‘višak’; taj ostatak hromozoma 21, koji na izvestan način ‘štrči’, menja genetsku sliku i takođe dovodi do nastanka Daunovog sindroma. Ovaj oblik stanja je veoma redak i sa njim se rađa tek 3%-4% dece koja imaju Daunov sindrom.

Zašto dolazi do pogrešnog prenosa hromozoma 21?

Naučno objašnjenje za pogrešan prenos genetskog materijala kod osoba koje se rađaju sa Daunovim sindromom je, bez obzira na dugi niz godina bavljenja ovim medicinskim stanjem i uprkos razvoju tehnologija, i dalje nepoznanica. Ne postoji nijedno konkretno naučno objašnjenje koje rasvetljava sam proces pogrešnog prenosa ili deobe ćelija.

Sa sigurnošću se može tvrditi jedino to da na sam vid u kom će se Daunov sindrom ispoljiti, odnosno njegova varijacija, ne mogu ni na koji način povezati sa bilo kakvim spoljnim faktorom. Takođe, nema načina ni da se na ovu promenu utiče.

Šta povećava rizik za pojavu Daunovog sindroma kod bebe?

Starost majke može da utiče na stepen verovatnoće da će se Daunov sindrom javiti kod bebe. Još jedan od mogućih faktora koji mogu da povećaju rizik od javljanja Daunovog sindroma jeste ako je majka već rađala dete koje ima takav poremećaj. Porodični zdravstveni karton takođe može da ukaže na to da li postoji povećan rizik; ukoliko majka ili otac bebe imaju medicinsku istoriju hromozomskih nepravilnosti, rizik je takođe povećan.

Dugi niz godina studija Daunovog sindroma doneo je izvesne statističke podatke koji pokazuju da veću verovatnoću da dobiju bebu sa Daunovim sindromom imaju žene koji zatrudne nakon svoje trideset pete godine života. Statistike kazuju da rizik od začeća bebe sa Daunovim sindromom raste proporcionalno sa godinama starosti majke. Prema rezultatima podrobnih studija i praćenja statističkih podataka, do četrdesete godine starosti, šanse za rađanje deteta sa Daunovim sindromom iznose jedan prema 110, a samo pet godina kasnije, do četrdeset i pete godine, taj rizik se povećava na jedan prema 35.

U moderno vreme vladaju i novi trendovi rađanja, koji se u velikoj meri razlikuju od ritma prošlosti. Danas, mladi parovi ređe odlučuju da dobiju decu u prvim godinama braka, a i sama granica starosti za sklapanje brakova je takođe pomerena. Sve češće se rađanje odlaže za kasnije godine, nakon tridesete godine života, u većini slučajeva.

Shodno tome, nauka prognozira da će se u budućnosti rađati sve veći broj dece sa Daunovim sindromom. Ipak, ne treba zanemariti ni postojeće podatke koji pokazuju da su u oko osamdeset posto slučajeva dece sa Daunovim sindromom, majke starosti ispod trideset pet godina.

SIMPTOMI

Simptomi i obeležja individualnog Daunovog sindroma u velikoj meri variraju od deteta do deteta. Ukupno je prisutno bar oko pedeset vidljivih i prepoznatljivih odlika Daunovog sindroma, a uglavnom se upravo na osnovu tih karakteristika i prvo posumnja na prisustvo sindroma, posle samog porođaja. Bebe sa Daunovim sindromom imaju specifičnu fizičku pojavu, koja ih razlikuje od druge dece. Ipak, dosta obeležja sindroma Daun može da se prepozna i kod sasvim prosečne dece.

Da bi se konačno i precizno utvrdilo da dete zaista ima Daunov sindrom, potrebno je da se uradi krvna analiza, odnosno takozvani kariotip. To je analiza koja će dati sliku samih hromozoma deteta, izolovanih iz njegovih krvnih ćelija; analiza će pokazati koliko hromozoma ima, koje su veličine i kako izgledaju. Kada analiza pokaže da postoji više hromozoma 21 nego što je normalno ili, pak, postoji ‘višak’ dela tog hromozoma, analiza potvrđuje prisustvo Daunovog sindroma. Ovo suosnovna i najčešća telesna obeležja Daunovog sindroma.

  • Ravno lice, posebno hrbat nosa
  • Bademaste oči, blago iskošene oči
  • Kratak vrat i manje uši
  • Mala usta, a disproporcionalno velik jezik, koji često viri napolje
  • Sitne bele mrlje na dužici oka
  • Male šake i stopala, a kratke ruke i noge
  • Veći razmak palca na nozi od ostalih prstiju
  • Linija preko dlanova ili jednog dlana
  • Mali ružičasti prsti koji se ponekad krive ka palcu
  • Generalno slaba muskulatura i slabi zglobovi
  • Kratak grudni koš, specifične forme
  • Manja visina od prosečne

Pored ovih očevidnih simptoma, postoji niz različitih stanja kojima Daunov sindrom može biti praćen. U pitanju nisu uobičajeni simptomi već različite zdravstvene smetnje koje zavise od slučaja do slučaja. Puno dece koja su odrasla sa Daunovim sindromom vode sasvim normalan život te osim izraženih facijalnih karakteristika ne pate od drugih problema. Ipak, druga deca i ljudi sa Daunovim sindromom mogu imati velike urođene telesne mane ili druge poremećaje vezane za njihovo zdravstveno stanje.

Kao što je pomenuto, neka od ovih obeležja mogu da se jave i kod normalne dece; različiti tipovi telesne građe, razne nasleđene crte i karakteristike mogu da podsećaju na Daunov sindrom, pa je upravo zbog toga neophodno da se urade i dodatne analize, kako bi se saigurnošću znalo o čemu se radi i da li će biti neophodno preduzeti dalje korake koji se tiču odgajanja deteta sa Daunovim sindromom. Saznanje da dete ima ovaj poremećaj može da bude veoma šokantno za roditelje i nesumnjivo veoma teško, ukoliko prisustva sindroma nisu bili svesni ranije.

Daunov sindrom ne može da se predupredi niti spreči na bilo koji način, ali postoje metode koje mogu da otkriju roditeljima da li nerođena beba ima ovaj sindrom. Rana dijagnostika može umnogome da pripremi buduće roditelje i pomogne im da na mnogo lakši način prihvate takve vesti, te da se u najboljoj meri pripreme na izazove koji ih čekaju.

Oblik poremećaja će biti potpuno individualan, pa sa tim u vezi i sve moguće komplikacije koje ga mogu pratiti. Može da se desi i da dete nema skoro nikakvih dodatnih smetnji, te da njegov život bude veoma visokog kvaliteta; sa druge strane, u nekim slučajevima je potrebna intenzivna dodatna nega.

simptomi daunovog sindrom i lecenje

PRENATALNA DIJAGNOSTIKA DAUNOVOG SINDROMA

Većina budućih roditelja želi da zna da li njihova beba ima Daunov sindrom; prenatalna dijagnostika i potvrda mogu umnogome da olakašaju kasniji život i deteta i njegove porodice. Postoje dva osnovna tipa testova kojima se utvrđuje da li dete ima Daunov sindrom.

Prvi tip testova su takozvani screening testovi, koji ne daju preciznu informaciju, no upućuju na mogućnost postojanja Daunovog sindroma kod nerođenog deteta i dalje upućuju na izvođenje drugog tipa testa, koji će dati preciznu sliku. Problem prenatalne dijagnostike je vezan za izvestan rizik od spontanog pobačaja, koji se odnosi na primenu konačnih, takozvanih dijagnostičkih testova.

Prenatalna diojagnostika povećava rizik od pobačaja, te se dijagnostički testovi ne preporučuju svim budućim majkama. Sve to se određuje u skladu sa individualnim zdravstvenim stanjem majke i drugim faktorima, u aktivnoj konsultaciji sa lekarom. No, prvi tip, screening test, ne izaziva pobačaj i ne nosi sa sobom nikakav rizik, te se on obično predlaže svim ženama.

Ako taj nalaz pokaže da ima razloga za sumnju, može se pristupiti drugom tipu testiranja. Isključivo je konačna odluka majke da li će se podvrgnuti dijagnostičkoj analizi. O kakvim testovima je zapravo reč?

Screening testovi

Takozvani screening testovi obično podrazumevaju kombinaciju analize krvi, koja meri količine različitih substanci u majčinoj krvi i ultrazvuka, koji daje sliku bebe. Tokom izvođenja ultrazvuka, jedna od stvari na koju tehničari obraćaju posebnu pažnju jeste količina tečnosti koja je locirana sa zadnje strane bebinog vrata. Višak tečnosti u toj regiji može da ukaže na postojanje genetske mutacije, te na taj način ova vrsta testa može da pomogne u postavljanju dijagnoze Daunovog sindroma.

Međutim, važno je znati da screening testovi nisu u potpunosti pouzdani; u retkim slučajevima se dešava da pokažu abnormalne rezultate kod beba sa kojima je sve u potpunosti u redu, a ponekad su rezultati naizgled uredni, a sam test previđa realno postojanje problema.

Od 2010. aktuelan je poseban test namenjen dijagnostici određenih problema sa hromozomima, koji uključuju i Daunov sindrom,  a bazira se na analizi majčine krvi. Taj test je u mogućnosti da detektuje sitne delove bebinog DNK koji je u razvoju i cirkuliše kroz majčinu krv. Ova analiza se preporučuje majkama koje iz određenog razloga imaju veću predispoziciju da rode bebu koja ima Daunov sindrom. Test se obično izvodi tokom prvog trimestra, odnosno prva tri meseca trudnoće i postaje sve dostupniji širem broju trudnica.

Dijagnostički testovi

Dijagnostički testovi se obično primenjuju samo u slučajevima kada prva vrsta testa pokaže da postoji mogućnost za prisustvo Daunovog sindroma kod bebe. Dijagnostički testovi i sami obuhvataju nekoliko različitih analiza. To su CVS test, odnosno test koji uzorkuje materijal sa placente, zatim amniocenteza, test koji analizira tečnost iz posteljice koja obavija bebu u majčinoj utrobi i PUBS test, koji ispituje krv iz pupčane vrpce.

Same procedure nisu bolne, ali sa sobom nose rizik od spontanog pobačaja i ne smatraju se stoprocentno bezbedinim. U proseku, svaka stota žena koja se podvrgne ovom vidu prenatalne dijagnostike će pobaciti, a statistike u neznatnoj meri variraju u zavisnosti od ustanove gde se sprovode.

Većina žena ih smatra blago neprijatnim, a nakon izvođenja procedura može da dođe do pojave neprijatnog osećaja u donjem delu stomaka, koji se uglavnom povlači nakon par dana. Posle intervencije se preporučuje mirovanje i izbegavanje bilo kakvog napora, u smislu pregibanja i istezanja tela. Na kompletne nalaze treba čekati nešto više od dve nedelje, osamnaest dana za potpune rezultate.

Rezultati testiranja i dalja intervencija

U većem broju slučajeva, nakon sprovođenja dijagnostičkog testa, rezultati pokazuju da se beba normalno razvija i da nema Daunov sindrom, čak i ako su screening testovi pokazali da postoji mogućnost da beba ima izvesnu genetsku promenu. Najveći broj trudnica je zadovoljan negativnim rezultatom dijagnostičkog testa i nastavlja trudnoću normalnim tokom.

Sa druge strane, neke buduće majke žele da bolje razumeju zbog čega je njihov screening test pokazao mogućnost ‘greške’, a dijagnostički test negirao postojanje Daunovog sindroma, kako bi bile što sigurnije u zdravlje svoje nerođene bebe.

Rekli smo već da screening test pruža tek pretpostavku o eventualnom postojanju anomalije, no se takav nalaz može dobiti i kod sasvim zdrave dece. Zato taj nalaz nije pouzdano merilo za tvrdnju da beba ima Daunov sindrom. Dijagnostički testovi dalje mogu da ukažu i na postojanje nekog drugog genetskog problema, u malom broju slučajeva, a takav nalaz nužno upućuje majku da se momentalno konsultuje sa stručnjacima u oblasti genetike.

U manjem broju slučajeva, rezultati pokazuju prisustvo Daunovog sindroma kod nerođene bebe. Pozitivan nalaz predstavlja izazov za buduće roditelje i stavlja pred njih nekoliko mogućih opcija, koje će odlučiti o daljem razvoju bebe, porođaju i životnom planu i nezi. Jedan deo majki ili porodica odlučuje da normalno nastave trudnoću, dok se jedan broj odlučuje da trudnoću nastavi, ali da dete da na usvajanje.

Odgajanje deteta sa Daunovim sindromom svakako predstavlja izuzetno veliki životni izazov, no neki ljudi jednostavno ne smatraju da su dovoljno sposobni ili spremni na to da se samostalno staraju o takvom detetu. Takođe, jedan deo porodica se odlučuje i na radikalnu meru abortusa.

ODGOJ DETETA SA DAUNOVIM SINDROMOM

Kada je dijagnoza Daunovog sindroma potvrđena, bilo da je reč o prenatalnoj dijagnozi ili nakon porođaja, ta informacija će u velikoj meri uticati na život čitave porodične zajednice. Upravo iz tog razloga jeste dobro uraditi prenatalnu dijagnostiku, posebno ako majka ima predispoziciju da rodi bebu sa ovim poremećajem.  O kojem god slučaju da se radi, jednostavno nema nekog lagodnog načina da se roditeljima saopšti da njihovo dete ima ovaj sindrom.

Ako je dijagnoza postavljena pre rođenja deteta, roditelji će imati vremena da lakše prihvate tu činjenicu i da se bolje pripreme za dalji tok detetovog razvoja. Izuzetno je važno biti temeljno informisan o svim aspektima Daunovog sindroma i o načinima na koji se i deca i roditelji, te njihove porodice sa time nose.

Dobro je uključiti se u neku zajednicu ili grupu roditelja dece sa Daunovim sindromom, pre svega kako bi se pronašla adekvatna podrška, ali i dobile dragocene iskustvene informacije o ovom stanju. Razgovor sa drugim roditeljima moće mnogo da pomogne, čak i ako su manifestacije samog poremećaja potpuno individualne.

Prve nedelje posle porođaja su obično najteže za novopečene roditelje, a tada je vrlo važno da se urade i druge lekarske analize koje će tačno utvrditi kakvo je bebino zdravlje i koji su eventualni sledeći koraci koje treba preduzeti. Nažalost, deca sa Daunovim sindromom mogu imati i ozbiljnije zdravstvene komplikacije, koje u velikoj meri mogu da odrede tok njihovog daljeg razvoja i kvalitet života. Daunov sindrom povećava rizik od nastanka urođenih zdravstvenih mana i bolesti, a takođe utiče i na porast rizika od kasnijeg oboljevanja.

Zdravstveni problemi koji prate Daunov sindrom

Kod dece koja imaju Daunov sindrom može da se javi niz tegoba, pored jasnih i prepoznatljivih telesnih obeležja. Kako se telo i organizam dece sa Daunovim sindromom ne razvijaju na isti način kao kod druge dece, ona su dosta podložnija raznim drugim telesnim smetnjama i zdravstvenim tegobama. Ovo su neke od najčešćih zdravstvenih smetnji koje prate decu i ljude sa Daunovim sindromom.

  • Oboljenja štitne žlezde, prisutna su kod 15% dece koje imaju Daunov sindrom i najčešće se uočavaju tek u odraslom dobu ili starijem uzrastu, mada se ređe mogu otkriti i nakon samog porođaja;
  • Srčana oboljenja, javljaju se u 50% slučajeva dece sa ovim poremećajem, a radi se o urođenim srčanim manama koje zahtevaju adekvatan tretman već u ranim godinama;
  • Teškoće vezane za vid, čak 60% šanse postoji da će dete koje ima Daunov sindrom patiti od nekog oblika smetnji vezanih za oči i vid (u najvećem broju slučajeva jhe reč o blažim tegobama, kao što su dalekovidost, kratkovidost, astigmatizam, strabizam i suženje suznih kanala, a ređe se javljaju teška oboljenja poput katarakte);
  • Tegobe sistema za varenje, često se javljaju u ovim slučajevima i najčešće uzrokuju pojavu zatvora;
  • Leukemija, rizik za pojavu ovog teškog obooljenja je veoma nizak, ali je ipak za nijansu veći nego kod druge dece;
  • Alchajmerova bolest, kod osoba sa Daunovim sindromom postoji veći rizik da će u odraslom dobu oboleti od ovog stanja;

Neka deca koja imaju Daunov sindrom, na sreću, neće iskusiti ništa od pomenutih tegoba, no i ona zahtevaju potpuno drugačiji tretman nego druga deca. Sva deca sa Daunovim sindromom zahtevaju posebnu negu, koja uključuje specijalne metode za učenje i vaspitanje, fizikalne metode i tako dalje.

Nega deteta sa Daunovim sindromom traži od roditelja puno pažnje, sredstava i slobodnog vremena, na šta treba biti spreman blagovremeno. Osobe sa Daunovim sindromom mogu da vode izuzetno kvalitetan život i da budu uključene u zajednicu, kao i da joj doprinose, nasuprot uvreženom mišljenju da su oni za to nesposobni. Ukoliko se dobro informišete, znaćete da to nikako nije tačno.

Da li se Daunov sindrom može lečiti?

Ne. Reč je o genetskom poremećaju koji se ne može predvideti ni preduprediti, a takođe ni izlečiti ako je prisutan. Ono što se može učiniti jeste da se detetu sa Daunovim sindromom obezbede sva moguća adekvatna nega, puno strpljenja, ljubavi i pažnje. To obuhvata redovnu zdravstvena nega, edukaciju i vaspitanje u skladu sa njegovim stanjem, uklapanje u porodični i socijalni život, okruženje i drugo.

Deci sa Daunovim sindrom treba više vremena da savladaju uobičajene lekcije nego drugoj deci, ali uz dovoljno volje, strpljenja i pažnje, ona mogu izuzetno dobro da funkcionišu u društvu.

PREDRASUDE O DAUNOVOM SINDROMU

U našem društvu još uvek vlada čitav spektar pogrešnih uverenja o Daunovom sindromu i osobama koje ga imaju. Takva slika može znatno da oneraspoloži i obeshrabri buduće roditelje koji su saznali da njihova beba ima ovaj poremećaj, a isto tako loše utiče i na kasniji razvoj deteta i njegovo uključivanje u sredinu.  Razjasnićemo neka od najčešćih pogrešnih uverenja.

Da li su osobe sa Daunovim sindromom retardirane? – Ne. Obično se smatra da su ove osobe teško zaostale, ali to nije tačno. One imaju niži koeficijent inteligencije od drugih ljudi, ali umeju da uče i mogu biti veoma entuzijastični, predani i temeljni u poslu koji rade. Takođe, odrasli ljudi sa Daunovim sindromom se mogu zapošljavati i doprinostiti društvu u kom žive, dok se sami zbog toga osećaju korisno i dobro, baš kao i drugi ljudi.

Ustanove zatvorenog tipa, da ili ne? – Ne. Deca i ljudi sa Daunovim sindromom ne moraju boraviti ni u kakvim ustanovama zatvorenog tipa, a u savremeno doba sve više ih živi normalan život sa svojim porodicama, kod kuće. Takve osobe se i zapošljavaju, učestvuju u socijalnim dešavanjima i druže se sa drugim ljudima, bilo da su u pitanju druge osobe koje imaju neku urođenu mani ili potpuno zdravi pojedinci.

Specijalne škole, da ili ne? – Ne. Preovladava mišljenje da deca sa Daunovim sindromom nužno moraju da pohađaju isključivo specijalizovane ustanove, no to nije tačno. Danas se stremi tome da se ova deca uključe u normalnu interakciju sa svojim vršnjacima, te se dosta dece uključuje ili u posebne programe u okviru ‘normalnih’ školskih ustanova ili u uobičajena odeljenja.

Prijateljstva i brak, da ili ne? – Da. Iako se nekad misli da deca i osobe sa ovim poremećajem nisu sposobne za razvijanje bliskih veza sa drugim ljudima, istina je potpuno suprotna. Naime, ove osobe su veoma emotivne i brižne, te lako uspostavljaju veoma lepe odnose sa drugim ljudima. Oni se mogu i venčavati i imati decu, ali je važno znati da u tom slučaju šansa za rođenje bebe sa Daunovim sindromom iznosi čak 50%.

loading...
Loading...

Još zanimljivog sadržaja: