Dentalne ili oralne ciste su stanja koja zahtevaju ozbiljan pristup. Bol koji je povezan sa ovim cistama može biti vrlo dramatičan. Štaviše, one mogu oštetiti mnoge zdrave zube i zauvek mogu uništiti vaš osmeh.
Dentalne ciste kao što su folikularne ciste, radikularne ciste ili periapikalne ciste mogu biti opasne i mogu poremetiti vaš svakodnevni život.
U zavisnosti od vrste ciste i nivoa jačine, cista ispunjena fluidom ili apsces se može formirati u mnogim područjima oko zuba i vilične kosti i oštetiti meko tkivo.
Na sreću, ciste se mogu lako lečiti pod uslovom da se otkriju na vreme. Trebalo bi da znate da vaš zub mora biti izvađen, ako se situacija iskomplikuje ili ako je cista teška za lečenje.
Šta je dentalna cista?
Zubna cista je vrećica tkiva u vašim desnima ili na vrhu korena, koja je neka vrsta stranog tela koje se zaglavilo u njima. To je oblik upale koji se razvija nakon što dentalna pulpa izumre. Počinje da raste kako se materijal pulpe krene trošiti.
Kako se cista razvija, struktura kostiju oko zuba osetiće ekstremnu količinu pritiska. Ona bi mogla da pojede kost i da je oslabi, pa je zato potrebno preduzeti pravilan tretman što pre.
Uobičajene vrste cisti
Najuobičajenija vrsta ciste koja se može naći među pacijentima je periapikalna cista. Ona se razvija kako tkivo pulpe u vašem zubu odumire. Često nastaje kao posledica propadanja zuba, ali i povreda može pogoršati situaciju. Smrt tkiva pulpe će izazvati inflamaciju dok se toksini oslobađaju iz vrha korena.
Folikularna cista se takođe može razviti oko donjih umnjaka ili oko krunica zuba koji nisu propisno nikli. Do ovoga dolazi zbog toga što pritisak na zubu koji niče uzrokuje da se folikul istroši (pohaba). U isto vreme to sprečava prokrvljenost u regionu. Takođe, ova situacija može dovesti do slabljena zuba.
Zašto se formiraju ciste?
Tipična cista se može naći oko korena mrtvog zuba ili oko područja gde se zubi ne razvijaju pravilno. Cista će se razvijati kako se razmnožavaju bakterije oko mrtvog zuba. Ponekad, ovo stanje može biti pogoršano ako zub nije izbio do kraja. Ovo je obično slučaj sa umnjacima. Takođe, u nekim retkim slučajevima ovo može biti genetski (nasledni) problem.
Kako se vrši dijagnoza?
Dentalnu cistu nije lako videti golim okom. Rendgenski snimak ili MRI se mogu iskoristiti za identifikaciju ciste. Cistu treba naći što je pre moguće, pa će vam biti lakše da je izlečite ili uklonite bez opasnosti od pogoršanja situacije.
Kakav je osećaj kad imate zubnu cistu?
Cista stvara intenzivan bol. Takođe, može prouzrokovati pojavu otoka u području u kome se nalazi. Ovaj otok bi mogao potencijalno pritisnuti druge zube. Zbog otoka će vas boleti i drugi zubi, a to može dovesti i do njihovog bržeg propadanja.
Kako se leče ciste?
Endodontska terapija se može koristiti za lečenje cisti. Ova terapija funkcioniše tako što se očisti zaražena pulpa u zubu. Preduzima se da bi se sprečio rizik od dalje infekcije. Endodontska terapija se radi pomoću igličastog alata ulaskom u koren zuba.
Na taj način se cilja određena oblast u kojoj se nalazi cista. Ulaskom u tu oblast, izvlači se, po principu vakuuma, sadržaj ciste. Tako se uklanja opasna materija koja šteti zubima. Najbolje od svega, ova metoda lečenja predstavlja neinvanzivnu proceduru koja neće zahtevati bilo kakvo sečenje niti hirurgiju.
Kada se radi operacija?
Operacija se ponekad mora uraditi jer drugi načini ne dovode do poboljšanja stanja. Hirurška procedura se radi tako što se otvara područje na desnima gde se nalazi cista.
Hirurška operacija se radi kada su u pitanju ciste koje se nalaze duboko u vilici i do kojih se ne može doći lako uz pomoć endodontskog zahvata.
Nakon ove operacije ćete se oporavljati i do 7 nedelja. Jednostavno, desni se moraju zalečiti i izlečiti u potpunosti.
Nakon operacije moraćete da dolazite na povremene kontrole kako biste bili sigurni da se cista ne pojavljuje ponovo.
Kada je potrebno vađenje zuba?
Ponekad će se dogoditi da se zubar odluči za vađenje zuba. Vađenje se preduzima u slučajevima kada endodontski zahvat ili operacija ne funkcionišu.
Čitavo područje gde je bila cista se očisti, a zatim se dodaje veštačko koštano jedinjenje.
Kada se zub ukloni i otkloni svaka mogućnost za pojavljivanje ciste, onda se na to mesto može staviti implant. Struktura vilice je sređena i nema nikavih problema da se stavi veštački zub.
Folikularna cista na zubu
Ova vrsta ciste spada u odontogene ciste jer se smatra da ima razvojno poreklo. Povezana je sa krunicom zuba koji nije izbio ili koji je delimično izbio. Šupljina ciste je obložena epitelijalnim ćelijama koje su izvedene iz redukovanog gleđnog epitelijuma organa za formiranje zuba. Kada je u pitanju patogeneza, smatra se da pritisak koji vrši izlazeći zub na folikul može ometati venski protok i indukovati akumulaciju eksudata između redukovanog gleđnog epitelijuma i krunice zuba.
Govoreći o razvojnom poreklu, neki autori sugerišu da periapkialna upala ne-vitalnih mlečnih zuba u blizini folikula trajnih zuba, koji još nisu izbili, može biti faktor za pokretanje formiranja ove vrste cista.
Histološki normalan zubni folikul je obložen gleđnim epitelijumom, dok je folikularna cista obložena nekeratinizovanim stratifikovanim skvamoznim epitelijumom. Pošto se folikularna cista razvija iz folikularnog epitelijuma, ima mnogo veći potencijal za rast, diferencijaciju i degeneraciju nego radikularna cista. Povremeno, zid folikularne ciste može dovesti do pogubnog mukoepidermoidnog karcinoma. Zbog tendencije folikularne ciste da se brzo širi, ona može izazvati patološku frakturu vilične kosti. Kada se uz pomoć igle izvuče sadržaj ciste, može se videti žućkasta tečnost.
Na radiografskom pregledu se folikularna cista uvek vidi kao različita od normalnog dentalnog folikula. Radiografski, cista se pojavljuje unilokularno sa dobro definisanim marginama i često sklerotičnim granicama, ali ponekad može biti multilokularna po izgledu i može imati kontinualnu cističnu membranu. Inficirane ciste pokazuju slabo definisane margine. Folikularni prostor koji je veći od 3 mm, smatra se folikularnom cistom.
Folikularna cista se obično uklanja ekscizijom ciste zajedno sa ekstrakcijom pridruženog zuba. U slučaju velike ciste vrši se marsupijalizacija.
Periapikalna cista (radikularna cista)
Periapikalna cista (koja se takođe zove i radikularna cista) je jedna od najčešćih odontogenih cista. Uzrokovana je pulpalnom nekrozom, potom nelečenim zubnim karijesom ili traumom. Sloj koji oblaže cistu je nastao od ostataka epitelnih ćelija Malassez-a. Obično je periapikalna cista asimptomatična, ali sekundarna infekcija može izazvati bol. Na radiografskom snimku se javlja tamna regija oko apeksa korena zuba.
Ekspanzija ciste može izazvati eroziju dna maksilarnog sinusa. Čim uđe u maksilarni antrum, ekspanzija počinje da se odvija brže jer sada postoji dosta prostora za širenje. Dodirivanje pogođenih zuba izaziva užasan bol. Tada se jednostavno dijagnostikuje pulpalna infekcija.
Radiografski, praktično je nemoguće razlikovati granulom od ciste. Ako je lezija velika, verovatnije je da je cista.
Dentalne ciste su obično uzrokovane korenskim infekcijama koje prati propadanje zuba. Nastala pulpalna nekroza izaziva otpuštanje toksina na apeksu zuba i vodi do periapikalne inflamacije. Ova upala dovodi do formiranja reaktivnog upaljenog tkiva koje se zove periapikalni granulom. Dalja nekroza i oštećenje stimulišu Malassez epitelne ostatke koji se nalaze u peridontalnom ligamentu, a to rezultira stvaranjem ciste koja može biti inficirana ili sterilna. Epitelijum podleže nekrozi i granulom postaje cista. Ove lezije mogu veoma narasti zato što pritiskaju kost i uzrokuju resorpciju. Toksini koji su oslobođeni raspadom granuloznog tkiva su jedan od najčešćih razloga koštane resorpcije.
Zubni apsces
Zubni apsces predstavlja lokalizovanu kolekciju gnoja povezanog sa zubom. Najčešći tip zubnog apscesa je periapikalni apsces, a drugi najčešći je parodontalni apsces. Kod periapikalnog apscesa, obično je u pitanju bakterijska infekcija koja se akumulira u mekoj, često mrtvoj, pulpi zuba. Ovo može biti uzrokovano propadanjem zuba, slomljenim zubom ili teškom parodontalnom bolešću (ili kombinacijama ovih faktora). Neuspešan tretman kanala korena može takođe prouzrokovati sličan apsces.
Zubni apsces je vrsta odontogene infekcije, iako se potonji izraz odnosi na infekciju koja se širi izvan lokalnog regiona zuba koji je uzročnik.
Glavni tipovi dentalnog apscesa su:
- periapikalni apsces koji je rezultat hronične, lokalizovane infekcije koja je smeštena na vrhu korena zuba;
- parodontalni apsces koji započinje u parodontalnom džepu;
- apsces gingive koji uključuje samo tkivo desni, bez kontakta sa zubom ili parodontalnim ligamentom;
- perikoronarni apsces koji uključuje meko tkivo koje okružuje krunicu zuba;
- kombinovani parodontalno-endodontalni apsces je situacija u kojoj periapikalni apsces i parodontalni apsces deluju udruženo.
Simptomi
Bol je kontinuiran i može se opisati kao ekstreman, rastući, oštar, ubadajući. Ako se izvrši pritisak na zub ili se jede nešto vruće, onda je bol izuzetno jak. Čitavo područje može biti osetljivo na dodir, a može biti i otečeno. Ovaj otok može biti prisutan u podnožju zuba, desni ili obraza, a ponekad se može smanjiti upotrebom ledenih obloga.
Akutni apsces može biti bezbolan, ali i dalje postoji otok na desnima.
U nekim slučajevima zubni apsces može perforirati kost i započeti dreniranje u okolna tkiva stvarajući otok lica. U određenim okolnostima, limfne žlezde u vratu će postati otečene i osetljive kao odgovor na infekciju. Može se osećati i migrenozni bol kako se bol bude prenosio sa pogođenog područja na glavu. Bol obično ne prelazi preko lica, samo nagore ili nadole jer su nervi koji služe na svakoj strani lica zasebni.
Na strani lica gde je apsces, može se osećati veoma jak bol, a sam zub je nemoguće dotaći i pritisnuti.
Dijagnostički pristup
Parodontalni apsces se može teško razlikovati od periapikalnog apscesa. Ali, ponekad se mogu pojaviti i zajedno. Budući da se parodontalni apsces drugačije tretira od periapikalnog, ova diferencijacija je važna.
Ako se oticanje dešava iznad područja vrha korena, onda je verovatno u pitanju periapikalni apsces. Ako je otok bliži margini gingive, onda je u pitanju parodontalni apsces.
Kod parodontalnog apscesa gnoj curi iz parodontalnog džepa, dok se periapikalni apsces generalno drenira preko parulisa bliže vrhu zuba.
Ako zub već ima postojeću parodontalnu bolest, sa džepovima i gubitkom alveolarne visine kostiju, verovatnije je da će imati parodontalni apsces, dok će zub koji ima relativno zdravo parodontalno stanje, verovatnije razviti periapkilani apsces.
Kod parodontalnih apscesa, otok obično prethodi bolu, a kod periapikulanih apscesa, bol obično prethodi oticanju.
Istorija zubobolje sa osetljivošću na toplo i hladno sugeriše prethodni pulpitis i indicira periapikalni apsces.
Ako zub koji daje normalne rezultate na testu osetljivosti pulpe, nema karijes ni druge probleme, onda će takav zub verovatnije razviti parodontalni apsces.
Zubna radiografija je od male pomoći u ranoj fazi dentalnog apscesa, ali kasnije se uz pomoć nje otkriva položaj apscesa, kao i indikacija endodontalne/parodontalne etiologije.
Cista na zubu – rezime
Da zaključimo: ciste su neka vrsta patoloških šupljina koje mogu nastati u mekom tkivu ili u vilici. One se obično ispunjene tečnošću, a nastaće kao odgovor organizma na stalno prisutnu infekciju. Infekcija ide od vrha korena zubne pulpe (ako je pulpa pod gangrenom). Cista se može stvoriti oko krunice zuba koji još nije iznikao, kao rezultat deljenja epitelijuma tokom nicanja zuba ili nakon traume zuba.
Ciste će pre nastati kod ljudi koji održavaju lošu oralnu higijenu i koji imaju dosta karijesa.
Cista neće davati nikakve simtome dok je mala. Tek kada naraste ili kada se desi akutna infekcija, pacijent će osetiti znake prisustva. Simptomi koji su obično prisutni su tvrda izraslina na viličnoj kosti, jak bol, crvenilo oko zuba, otok, pa čak i promena boje zuba.
Cista može da postoji i po nekoliko godina i da ne daje nikakve simptome, ali ako je veća inflamacija njenog sadržaja (sakusa) onda će ona brže rasti. Ponekad cista stvara i fistulozne kanale i fistulu, pa se kroz nju vrši drenaža ciste.
Lečenje
Lečenje ciste se započinje endodontskim tretmanom. Cilj ovog tretmana jeste ukloniti pulpu zuba, očistiti kanal korena zuba i na taj način sprečiti razmnožavanje bakterija. Stomatolog otvara ulaz u kanale zubnog korena i ispituje njihovu prohodnost. Čisti i oblikuje kanal, a zatim ga napuni odgovarajućom pastom.
Apiktomija – operacija zuba
Ova operacija se sprovodi ako se na vrhu korena zuba dešava proces koji nije moguće izlečiti na bilo koji drugi način. Stomatolog pre apiktomije može pokušati sa endodontskim tretmanom, ali ako se proces vrati (recidivira), onda se radi operacija.
Pre operacije stomatolog radi rendgenski snimak, a zatim planira operaciju. Na samoj operaciji radi se rez na tzv. alveolarnom grebenu, na istoj visini sa projekcijom vrha korena i na taj način stiče preglednost.
Nakon toga stomatolog perforira kost i uz pomoć specijalnog alata dolazi do prostora oko vrha korena koji zatim odstranjuje. Pri ovom zahvatu se odstrani jedna trećina dužine korena i naravno onaj deo koji je pod procesom. Na ovaj način se uklanja cista i u vilici ostaje zdrav deo kosti.
Nakon operacije, stomatolog prepisuje uzimanje antibiotika, mada se često traži od pacijenta da započne sa antibioticima i pre operacije.
Pacijent može uzeti i odgovarajući analgetik jer će se nakon prestanka dejstva anestezije razviti bol.
Obloge od leda su važne da bi se smanjio otok. Pacijent ne sme prati zube prvog dana, a sledećeg dana ih može blago oprati, ali bez mućkanja po ustima.
Hrana mora biti tečna ili meka prvih nekoliko dana.
