Miomi na materici – simptomi, uzrok, operacija i lečenje

Miomi se često nazivaju i fibroidi, kao i miofibromi ili fibromiomi. Miomi predstavljaju dobroćudne izrasline koje su čvrste strukture i koje su izgrađene od mišićnih i vezivnih vlakana materice. Takve izrasline, definišu se kao benigni tumori, tačnije kao dobroćudni tumori i mogu nastati i razvijati se na bilo kom delu materice, odnosno materičnog tkiva.

U zavisnosti od toga na kom delu materice su prisutni, miomi se međusobno mogu podeliti na intramuralne, na pedunkularne, na submukozne i na subzerozne miome.

Intramuralni miomi su oni miomi koji su nastali i koji se razvijaju u mišićnoj regiji materice. Pedunkularni miomi su oni miomi koji su nastali i koji se razvijaju na spoljašnjem ili na unutrašnjem zidu materice i koji uglavnom ne izrastaju direktno iz zida materice, već su sa zidom materice povezani posredstvom “peteljke” mioma. Submukozni miomi su oni miomi koji se u fazi razvoja razvijaju u pravcu endometrijalne šupljine, dok su subzerozni miomi oni miomi koji se u fazi razvoja razvijaju prema površinskoj regiji materice.

Međutim, pojedini miomi nastaju i razvijaju se praćeni mešavinom osobina upravo pomenutih vrsta mioma. Takvi miomi, zapravo predstavljaju mešavinu jasno definisanih vrsta mioma i to najčešće mogu biti pedunkularni subserozni miomi ili pedunkularni submukozni miomi. Ono što je potrebno napomenuti, jeste da se do duše ređe nego što je to slučaj sa miomom na materici, može javiti i miom na jajniku, kao i miom na grliću materice.

Prema stepenu razvoja, tačnije prema veličini, miomi, bez obzira na vrstu kojoj pripadaju, mogu biti izrazito mali poput zrna graška, ali i izrazito veliki poput dinje. Miomi su najčešće okrugli i izgrađeni od više slojeva. Ono što se u medicinksoj praksi pokazalo i dokazalo na primerima velikog broja pacijentkinja, jeste da se miomi retko stvaraju i razvijaju usamljeno i da se kod pacijentkinja koje imaju izraženo prisustvo ovog zdravstvenog problema, u okviru pregleda najčešće mogu uočiti dva ili čak više mioma u regiji materice.

Miomi se najčešće javljaju u reproduktivnom periodu žene i to u fazi kada je žena dostigla potpunu polnu zrelost. Najčešće se prisustvo mioma prvi put dijagnostikuje između 30. i 35. godine života, ali ni žene koje su starije od 35 godina nisu pošteđene od mogućnosti nastanka i razvoja mioma.

Prema statističkim podacima koji su proistekli iz rezultata medicinskih istraživanja, procenjuje se da se čak svaka 5. žena u svom reproduktivno aktivnom periodu susretne sa prisustvom mioma. Neretko se događa da se prisustvo mioma prvi put dijagnostikuje u periodu trudnoće i to u toku prva tri meseca trudnoće. Prema mišljenju stručnjaka, miom u trudnoći nastaje kao posledica naglih hormonskih promena, tačnije kao posledica naglog porasta vrednosti hormona u organizmu, ali i kao posledica naglo pojačane prokrvljenosti materičnog tkiva.

Znatno ređe, miomi se javljaju u početnoj fazi polnog sazrevanja, odnosno u periodu puberteta. Od trenutka kada nastanu u organizmu žene, miomi razvijaju tendenciju da napreduju i da rastu sve dok je reproduktivna funkcija žene aktivna. U trenutku kada reproduktivna funkcija žene počne da stagnira, počinje da stagnira i razvoj, odnosno rast mioma. Kada se završi reproduktivna funkcija žene i kada žena prestane da ima menstruaciju, miomi postepeno atrofiraju.

Ukoliko prisustvo mioma ne izaziva bitno izražene posledice koje utiču na kvalitet života žene u čijem organizmu su prisutni, uklanjanje mioma nije neophodno, ali se svakako savetuje i preporučuje njihovo redovno praćenje. Međutim, ukoliko miomi izazivaju bitno izražene posledice i ukoliko na taj način jasno i izraženo remete kvalitet života žene u čijem organizmu su prisutni, onda se miomi moraju ukloniti.

loading...

Ono što se u medicinskoj praksi često događa, jeste da pacijentkinje poistovećuju prisustvo mioma na materici sa prisustvom polipa na materici i da ne mogu jasno da definišu razliku između ta dva oblika zdravstvenih promena koje se mogu javiti. Međutim, polipi na materici su nešto sasvim drugo i nemaju veze sa miomima. Naime, za razliku od mioma, polipi na materici predstavljaju zadebljanja sluzokože materice i najčešće su uzrokovani

prisustvom nekakvog upalnog procesa unutar materice i baš iz tog razloga ih je preporučljivo odstraniti.
O tome na koji način, tačnije na osnovu kojih simptoma se može prepoznati prisustvo mioma, o tome šta predstavlja uzrok nastanka i razvoja mioma, ali i o tome na koje sve načine se miomi mogu lečiti ili operisati, moći ćete da saznate ukoliko tekst koji je pred vama pročitate do samog kraja.

Simptomi mioma

U najvećem broju slučajeva, u prvoj fazi razvoja mioma ne dolazi do ispoljavanja bilo kog oblika simptoma koji bi se mogli prepoznati i na osnovu kojih bi se moglo ustanoviti prisustvo mioma.

Samim tim, miomi u prvoj fazi razvoja, najčešće se otkrivaju spontano, tokom rutinskog ginekološkog pregleda i to bez predhodno razvijene sumnje pacijentkinje na njihovo prisustvo.

Do ispoljavanja jasno prepoznatljivih simptoma koji mogu ukazivati na prisustvo mioma, dolazi tek onda kada u fazi svog razvoja miom dostigne tolike dimenzije da počinje da vrši pritisak na okolne organe.

Najčešće, pri takvim okolnostima miom počinje da pritiska mokraćnu bešiku, uretru (mokraćni kanal) ili rektum i tako stvara pojavu prvih simptoma koji se ogledaju kroz prisustvo sledećih stanja:

– Javlja se ponavljajuć ili konstantno prisutan osećaj pritiska u donjem delu stomaka,

– Javljaju se problemi sa mokrenjem (žena počinje da ima učestalo izraženu potrebu za mokrenjem i neretko, potreba za mokrenjem ne prestaje čak ni kada je bešika ispražnjena),

– Javljaju se bolovi u karličnom delu leđa,

– Javljaju se bolovi u nogama,

– Javlja se bol prilikom seksualnog odnosa,

– Javlja se učestala opstipacija (zatvor).

Ubrzo po nastanku upravo pomenutih simptoma, koji se smatraju i definišu se kao prvi simptomi mioma, javljaju se i ostali simptomi mioma, a to su:

– Pojava produženog menstrualnog krvarenja (menstrualni ciklusi traju od 7 do čak 10 dana),

– Pojava izrazito obilnog menstrualnog krvarenja (u nekim slučajevima, krvarenje može biti toliko izraženo da nakon nekoliko meseci ponavljanja može izazvati razvoj sekundarne anemije).

Uzroci nastanka i razvoja mioma

Bez obzira što se miomi smatraju izuzetno čestom pojavom i bez obzira što se definišu kao zdravstveni problem sa kojim se tokom života, tačnije tokom reproduktivnog perioda suoči čak 20 % žena (svaka 5. žena), uzroci nastanka mioma još uvek nisu jasno definisani i ne može se sa apsolutnom sigurnošću dati jasan i pouzdan odgovor na pitanje šta izaziva nastanak mioma.

Ono što se zna i što je u okviru više različitih medicinskih istraživanja utvdrđeno i potvrđeno, jeste da je razvoj mioma uslovljen vrednostima estrogena u organizmu. Što je lučenje estrogena više izraženo, to je više izražen i rizik od razvoja i od rasta mioma. Baš iz tog razloga, dešava se da miomi počnu da se razvijaju u periodu trudnoće, kada je nivo estrogena u naglom i naglašenom porastu. Kada nivo estrogena u organizmu žene počne da opada, srazmerno tome opada i rizik od razvoja i od rasta mioma. Baš iz tog razloga u periodu postmenopauze, prisustvo mioma stagnira i miomi počinju da atrofiraju.

Zaključak da su razvoj i rast mioma povezani sa vrednostima estrogena, potvrđen je i na osnovu dokazane činjenice da miomi reagiju na antiestrogensku i na gestagensku terapiju i da se u toku delovanja takvih terapija smanjuju.

Međutim, uprkos navedenim činjenicama, nije dokazano niti se smatra da povišene vrednosti estrogena utiču na sam nastanak mioma.

Dijagnostikovanje mioma

Odmah po prepoznavanju simptoma koji mogu ukazivati na prisustvo mioma, pacijentkinja treba da se obrati lekaru, tačnije ginekologu koji će pristupiti dijagnostikovanju njenog stanja i utvrđivanju tačnog uzroka manifestacije simptoma.

Proces dijagnostikovanja mioma, započinje anamnezom (pod pojmom anamneza, podrazumeva se obavljanje razgovora sa pacijentkinjom) u okviru koje je potrebno definisati što je više moguće detalja vezanih za razloge zbog kojih je pacijentkinja odlučila da se obrati lekaru. Važno je navesti vrstu simptoma, učestalost manifestovanja simptoma, intenzitet kroz koji se manifestuje prisustvo simptoma i važno je naglasiti kada su simptomi počeli da se manifestuju.

Nakon obavljene anamneze, u cilju dijagnostikovanja mioma, ginekolog pristupa obavljanju osnovnog pregleda pacijentkinje. Osnovni pregled može biti obavljen palpatorno (to znači postupkom spoljašnjeg opipavanja organa, u ovom slučaju materice), zatim bimanuelno (takav pregled se obavlja tako što ginekolog stavi zaštitne rukavice i zatim kažiprst i srednji prst uvuče u unutrašnjost vagine pacijentkinje kako bi opipao položaj jajnika, jajovoda i materice) ili vaginalno uz pomoć spekuluma (spekulum je medicinski instrument koji se koristi u cilju širenja vaginalnog zida, tačnije u cilju ostvarivanja preglednosti unutrašnjih reproduktivnih organa).

U cilju obavljanja preciznijeg i jasnijeg dijagnostikovanja mioma, potrebno je nakon obavljanja bilo kojeg od navedenih, osnovnih oblika ginekoloških pregleda pristupiti i obavljanju drugih, preciznijih oblika pregleda kao što su ultrazvučni pregled ili histeroskopija.

U okviru obavljanja ultrazvučnog pregleda, kao i u okviru obavljanja histeroskopije, moguće je ne samo precizno i jasno dijagnostikovati prisustvo mioma na materici, već i ustanoviti njegov položaj, oblik i veličinu.

CT pregled (kompjuterizovana tomografija), laporaskopija ili histerosalpingo sonografija (HSSG) takođe predstavljaju metode pregledanja koji se koriste u cilju jasnog i preciznog dijagnostikovanja mioma.

Posledice prisustva mioma

Ogroman procenat pacijentkinja kod kojih je izraženo prisustvo mioma, razvija i poseduje ogroman strah od toga da se dobroćudni tumor, odnosno miom može pretvoriti u zloćudni tumor, odnosno u karcinom. Međutim, u medicinskoj praksi, pokazalo se i više puta se dokazalo da prisustvo mioma zapravo nije povezano sa nastankom i sa razvojem karcinoma.

Konkretno, kod tek oko 1 procenta pacijentkinja kod kojih je dijagnostikovano prisustvo mioma, došlo je do nastanka i do razvoja kancerogenih ćelija.

Pritom, nije čak ni jasno utvrđeno da li je kod takvih pacijentkinja nastanak i razvoj kancerogenih ćelija uslovljen prisustvom mioma ili je uslovljen prisustvom nekog drugog faktora.

Samim tim, strah od mogućnosti da će se dobroćudni tumor kakav je miom pretvoriti u zloćudni tumor, odnosno u karcinom je nepotrebno razvijati, jer sa razvojem straha, razvija se prisustvo stresa, a upravo stres može biti okidač za nastanak i za razvoj različitih oblika oboljenja, pa tako i za nastanak i za razvoj kancerogenih ćelija.

Ono što je doprinelo pojavi pomenute i opisane vrste straha kod pacijentkinja kod kojih je dijagnostikovano prisustvo mioma, jeste postojanje činjenice da postoje pacijentkinje koje su u isto vreme imale dijagnostikovan miom na materici, ali i karcinom materice. Međutim, u takvim slučajevima, najčešće nije ustanovljena i nije dokazana povezanost između prisustva ta dva oblika oboljenja. Drugim rečima kod takvih pacijentkinja do nastanka i do razvoja kancerogenih ćelija, došlo bi i kada prisustvo mioma ne bi bilo izraženo, odnosno kada miom ne bi postojao.

Ono što se može razviti kao posledica prisustva mioma na materici jeste neplodnost. Naime, kada miom na materici počne da se razvija i da se širi, on može uzrokovati deformaciju materice i može uzrokovati deformaciju jajnika ili jajovoda, a usled prisustva takvih oblika deformacija može se razviti neplodnost.

Iz tog razloga redovno medicinsko praćenje i eventualno neophodno hirurško odstranjivanje mioma materice, preporučuje se kao mera zaštite od nastanka neplodnosti, odnosno kao mera sprečavanja neplodnosti i to kod žena u čijem slučaju je dijagnostikovano prisutvo mioma, a koje se nisu ostvarile u ulozi majke.

Prisustvo mioma u trudnoći

Kao što smo u predhodnom delu teksta već napomenuli, neretko se dešava da se u prva tri meseca trudnoće dijagnostikuje prisustvo mioma na materici. Takva činjenica zvuči prilično zastrašujuće i predstavlja razlog za zabrinutost mnogih trudnica. Međutim, ono što je potrebno da znate, jeste da su miomi koji se dijagnostikuju u periodu trudnoće uglavnom izrazito mali, a s obzirom da se sporo razvijaju oni u bilo kom daljem periodu trudnoće ne mogu ugrožavati i ne ugrožavaju razvoj i napredak trudnoće, kao ni razvoj ni napredak ploda.

Naime, miomi u trudnoći, nisu povezani sa posteljicom, pa samim tim ni sa plodom i plod se neometano može razvijati. Ono što je zbog preduzimanja mera predostrožnosti potrebno, jeste pratiti razvoj mioma u trudnoći. Ukoliko se u okviru pregleda ustanovi da se miom razvija ubrzano (to se dešava zaista retko), njegov dalji razvoj može se sprečiti adekvatnom i od strane lekara preporučenom terapijom koja je opet je važno naglasiti bezbedna za razvoj trudnoće i za razvoj ploda. Terapija za lečenje mioma u trudnoći, uglavnom se bazira na primeni prirodnih preparata, kao i na na specijalni način korigovanoj ishrani.

Razlog zbog kojeg dolazi do razvoja mioma u trudnoći, jeste to što se u tom periodu naglo menja hormonski status u organizmu žene, tačnije to što dolazi do naglog i drastično izraženog porasta lučenja estrogena.

Ono što se preporučuje u cilju sprečavanja nepotrebnog razvoja zabrinutosti koja se nastaje usled saznanja da se u periodu trudnoće na materici nalazi miom, jeste obavljanje kontrole materice u periodu planiranja trudnoće, odnosno pre nastanka trudnoće. Veliki broj mioma koji se dijagnostikuju u trudnoći, zapravo je mogao biti dijagnostikovan i pre trudnoće, ali pacijentkinje nisu osećale simptome njegovog prisustva i nisu se obratile lekaru u cilju njegovog dijagnostikovanja. Takav miom, najčešće je izrazito mali i u fazi je ranog razvoja. Onda kada žena ostane u drugom stanju, odnosno kada zatrudni, miom usled pomenutog delovanja povišenih vrednosti estrogena počne da napreduje. Ipak, ponovićemo još jednom, s obzirom da miomi napreduju postepeno i polako, oni ne predstavljaju opasnost po zdravlje trudnice, kao ni opasnost po zdravlje ploda i po razvoj trudnoće.

Jedina okolnost pri kojoj bi miom mogao da uzrokuje smetnje u trudnoći, bila bi okolnost u kojoj bi miom bio drastično velikih dimenzija i izražen.

Baš zato, u periodu planiranja trudnoće i pre ostajanja u drugom stanju, preporučljivo je obaviti kontrolu materice.

Operacija mioma

Postoji više oblika operacija koje se mogu sprovesti u cilju odstranjivanja mioma. Oblik operacije koji je najbolje izabrati, zavisi od brojnih faktora, među kojima se posebno izdvaja činjenica da li je žena kod koje je potrebno obaviti operaciju ostvarena u ulozi majke ili nije.

Naime, cilj operacije koja se sprovodi u cilju odstranjivanja mioma, u slučaju da se obavlja kod žene koja nije rađala, treba da bude da odstrani miom, ali i da sačuva zdravlje reproduktivne funkcije.

Operacija mioma koja se najčešće izvodi u tom slučaju, jeste laparoskopija, odnosno laparoskopska operacija. Ova operacija, definiše se kao minimalno invazivan operativni zahvat koji se izvodi kroz minimalne hirurški napravljene otvore tačnije rezove. Prvi rez, otvara se neposredno ispod pupka i dužine je svega 5 do najviše 10 milimetara. Kroz taj rez, u stomak se ubaci specijalna igla kroz koju se stomak napuni ugljen dioksidom. Na taj način, obezbeđuje se bolja preglednost organa. Zatim, pomenuta igla se izvuče, a kroz isti rez, uvuče se specijalni medicinski instrument laparoskop.

Na vrhu laparoskopa, nalazi se mikro kamera koja je povezana sa monitorom i koja omogućava detaljnu preglednost materice i svih okolnih organa.

Kada se postigne neophodna preglednost organa, na telu se otvara drugi rez. Taj rez, otvara se neposredno iznad područja pubičnih dlačica i kao i predhodno otvoren rez, dužine je sveg 5 do najviše 10 milimetara. Kroz taj rez, u telo se ubacuju specijalni mesicinski instrumenti uz pomoć kojih se vrši otklanjanje mioma.

Konkretno, u organizam se ubacuje hvataljka, laser, makaze i sisaljka koja ima karakteristike drobilice). Uz pomoć hvataljke, doktor uzima miom i povlači ga tako da ga jasno odvaja od površine materice, zatim uz pomoć lasera i uz mopoć makaza, miom se odstranjuje sa površine materice i konačno uz pomoć sisaljke koja ujedno ima i karakteristike drobilice, miom se usitnjava i usisava se tako da se odstranjuje iz tela.

Kada se takav postupak završi, medicinski instrumenti se izvlače iz tela pacijentkinje i pristupa se zatvaranju otvorenih rezova. Zatvaranje rezova vrši se uz pomoć ušivanja.

Laparoskopska operacija, obavlja se pod delovanjem totalne anestezije, tako da je u potpunosti bezbolana. Oporavak od ovakvog oblika operativnog zahvata, traje nekoliko dana i za to vreme potrebno je da se pacijentkinja zadrži u bolnici i da bude podvrgnuta lekarskom nadzoru.

Ukoliko je žena kod koje je dijagnostikovano prisustvo mioma ostvarena u ulozi majke i ukoliko joj nije prioritet da nakon odstranjivanja mioma bude sačuvana njena reproduktivna funkcija, postupak odstranjivanja mioma, može se obavljati i u primenom, tačnije vršenjem histeroktomije. Ukoliko je miom izraženo velikih dimenzija i ukoliko ne postoji mogućnost njegovog odstranjivanja nezavisno od odstranjivanja materice, u okviru vršenja histeroktomije, vrši se i odstranjivanje materice.

Postoje i oblici histeroktomije u okviru kojih se uspešno odstranjuje samo miom, a vitalni deo materice se ostavlja (to kao što smo napomenuli zavisi od dimenzija mioma).

U inostranstvu, vrše se i druge operativne metode koje imaju za cilj odstranjivanje mioma. Takve metode još uvek nisu dostupne i ne izvode se kod nas, a odnose se na vršenje embolizacije ili na vršenje ultrazvučnog otklanjanja mioma.

Embolizacija, predstavlja metod zatvaranja žila koje imaju ulogu da dovedu krv do tela mioma i da omoguće hranjenje mioma. Samim tim, kada se takve žile zatvore, prekida se dotok krvi do mioma, miom prestaje da se hrani i onda postepeno odumire i nestaje iz organizma.

Zatvaranje žila koje prokrvljuju i koje hrane miom, u okviru vršenja embolizacije, vrši se uz pomoć mikro plastičnih kuglica koje zapušavaju unutrašnjost žila. Ovakva metoda odstranjivanja mioma, ne preporučuje se ženama koje nisu ostvarene u ulozi majke, jer plastične kuglice koje smo pomenuli, nakon što žile mioma odumru i nakon što zajedno sa miomom nestanu iz organizma, ostaju slobodne i mogu dospeti u jajovode i zapušiti ih.

Ultrazvučno otklanjanje mioma, vrši se postupkom direktnog ultrazvučnog delovanja na ćelije mioma kroz stomak, Na taj način, miom se uništava i dovodi se do atrofije, nakon koje spontano na prirodan način nestaje iz organizma.

Lečenje mioma

Lečenje mioma, najčešće se vrši uz pomoć sprovođenja antiestrogenske i uz pomoć sprovođenja gestagenske terapije. Takve terapije, imaju za cilj da smanje vrednosti estrogena u organizmu i da dovedu najpre do stagnacije razvoja mioma, a zatim i do njegovog atrofiranja i spontanog odumiranja.

Takve vrste terapija, sprovode se posredstvom primene različitih preparata koje prepisuje lekar, ali i posredstvom specijalno oblikovane ishrane, kao i posredstvom primene prirodnih preparata (kao što su čajevi na primer).

Prirodno lečenje mioma – uticaj ishrane

Namirnice kao što su ovsena kaša, integralni pirinač, proso, lisnato povrće, zeleno povrće, heljda, šargarepa, krompir, sočivo, papaja ili mango, kada se unesu u organizam podstiču proizvodnju progesterona i na taj način deluju na uspostavljanje ravnoteže u funkciji jajnika. Samim tim, vrednosti estrogena se vraćaju u normalu i dolazi do stagnacije razvoja mioma i miom počinje da atrofira i da spontano odumire.

Lečenje biljem

Pojedine biljne vrste, kao što su hajdučka trava ili neven, mogu vam pomoći u procesu lečenja mioma.

Hajdučku travu, možete koristiti tako što ćete je u količini od sto grama (koriste se delovi cele biljke, a ne samo cvetovi), ubaciti u litar hladne vode i ostaviti da odstoji tokom noći (od 10 do 12 sati). Ujutru, vodu u kojoj je prenoćila hajdučka trava procedite i zagrejte je, a zatim je ubacite u kupku i okupajte se. Ovakav postupak, ponavljajte svaki dan.

Neven možete koristiti tako što ćete od njega pripremiti tinkturu namenjenu za lečenje mioma. Tinktura od nevena, pravi se tako što se jedna šaka suvih cvetova nevena ubaci u jedan litar domaće rakije. Ta mešavina, ostavi se da odstoji 14 dana, na temperaturi od oko 20 stepeni i izložena delovanju sunčeve svetlosti, a zatim se koristi za obloge ili u vidu kapi, tako što se konzumira jednom denevno i to ujutru u količini od 15 kapi.

Čaj za miome

Za pripremu čaja koji je namenjen lečenju mioma potrebna vam je jedna čajna kašika čaja od virka, jedna čajna kašika čaja od hajdučke trave i dvesta pedeset mililitara vode. Pomešajte navedene dve vrste čaja, a zatim tu mešavinu prelijte sa navedenom količinom predhodno provrele vode. To ostavite da odstoji pola sata, a zatim čaj procedite i popijte ga. Ovaj čaj, potrebno je da pijete tri puta dnevno i to u periodu od 40 dana u kontinuitetu.

Najbolje ćete postupiti ukoliko budete kombinovali navedene metode lečenja mioma.

loading...
Loading...

Još zanimljivog sadržaja: