Nazogastrična sonda je cev koja se ubacuje u stomak kroz nos. Ova fleksibilna cev može unutar sebe imati jedan ili dva unutrašnja kanala koji su povezani sa spoljašnjim delom uređaja.
Sonda se podmaže, a zatim je stručnjak – zdravstveni radnik, stavlja kroz nosnu šupljinu.
Umetanje se mora sprovoditi polako kako bi se locirao jednjak, a potom se dolazi do stomaka. Ovaj postupak je često bolan za pacijenta. Cev se može voditi i držati u ispravnom položaju zahvaljujući rendgenskom ili ultrazvučnom snimku.
Gastrične sonde se umeću pre svega kako bi se pacijent hranio, ako više nije u stanju da jede. Takođe, mogu se koristiti za usisavanje sadržaja želuca, kao što je ponekad potrebno u slučajevima zapaljenskog procesa, trovanja ili digestivnog krvarenja.
Nazogastrična intubacija
Gastrična intubacija preko nazalnog prolaza je uobičajena procedura koja omogućava pristup želucu u dijagnostičke ili terapeutske svrhe. Za postupak se koristi nazogastrična sonda.
Postavljanje nazogastrične sonde može biti neugodno za pacijenta, ako pacijent nije adekvatno pripremljen anestezijom nazalnih pasaža i specifičnim uputstvima kako da sarađuje sa lekarom koji obavlja proceduru.
Dijagnostičke indikacije. Dijagnostičke indikacije za intubaciju nazogastrične sonde uključuju sledeće:
- evaluaciju krvarenja gornjeg gastrointestinalnog trakta;
- aspiraciju sadržaja želuca (želudačne tečnosti);
- identifikaciju jednjaka i želuca na grudnoj rendgenografiji;
- primenu radiografskog kontrasta na gastrointestinalnom traktu.
Terapeutske indikacije. Terapeutske indikacije za intubaciju nazogastrične sonde uključuju sledeće:
- gastričnu dekompresiju, uključujući održavanje dekompresivnog stanja nakon endotrahealne intubacije, najčešće putem orofarinksa;
- oslobađanje od simptoma i bolova pri kolapsu creva (čvor u crevima);
- aspiraciju želudačnog sadržaja nakon gutanja toksičnih materija;
- administraciju lekova;
- hranjenje;
- irigaciju (ispiranje) creva.
Kontraindikacije. Apsolutne kontraindikacije za intubaciju nazogastrične sonde uključuju sledeće:
- ozbiljnu povredu srednje površine;
- nedavnu nazalnu operaciju.
Relativne kontraindikacije za intubaciju nazogastrične sonde uključuju sledeće:
- abnormalnost koagulacije;
- varikoze jednjaka;
- nedavno vezivanje varikoza jednjaka;
- gutanje alkalnih tečnosti (intubacija nazogastrične sonde se može raditi samo ako povreda nije ozbiljna).
Procedura
Priprema za proceduru i popis opreme. Oprema koja je potrebna za obavljanje nazogastrične intubacije uključuje:
- nazogastričnu sondu (za odrasle pacijente) – 16-18 Franch širine;
- nazogastričnu sondu (za decu) – kod pedijatrijskih pacijenata, ispravna veličina cevi varira sa starošću pacijenta; da biste pronašli tačnu veličinu, dodajte 16 na pacijentove godine, a zatim podelite sa 2; za dete od 8 godina, na primer, korektna veličina bi bila 12;
- viskozni lidokain 2%;
- oralni analgetski sprej (benzokain sprej);
- špric, 10 ml;
- čašu vode sa slamčicom;
- lubrikant na bazi vode;
- Toomey špric, 60 ml;
- traku;
- plastičnu vreću;
- usisnu cev i kontejner.
Priprema pacijenta i davanje anestezije. Različite metode lokalne anestezije za nazogastričnu intubaciju su se pokazale efikasnim u oslobađanju od bolova i poboljšanju uspešne intubacije. Utvrđeno je da je upotreba viskoznog lidokaina (šmrkanjem ili gutanjem) značajno smanjila bol i neprijatne senzacije koje su povezane se nazogastričnom intubacijom. Alternativne tehnike uključuju sledeće:
- nebulizacija lidokaina 1% do 4% preko maske; autori preporučuju nebulizaciju intravenoznog lidokaina kako bi smanjili mogućnost pojave alergijskih reakcija;
- anestetski sprej koji sadrži benzokain/butilaminobenzoat kombinaciju i koji se može primeniti na nazalnu ili orofaringealnu sluzokožu.
Pozicioniranje pacijenta. Pacijent bi trebalo da sedi u uspravnom položaju.
Tehnika nazogastrične intubacije
Postavljanje nazogastrične sonde. Prvo se pacijentu objašnjava procedura nazogastrične intubacije, kao i njene prednosti, rizici, moguće komplikacije i alternative.
Potom se pregledaju pacijentov nazalni trakt i nozdrve kako bi se uvidelo da li možda ima septalnu devijaciju. Da bi se utvrdilo koja je nozdrva pogodnija, pacijent se zamoli da pritisne svaku nozdrvu i da udiše kroz drugu.
Zatim se u izabranu nozdrvu ubrizgava 10 ml viskoznog lidokaina 2% (za oralnu upotrebu) i to tako što pacijent zabaci glavu unazad. Pacijent se zamoli da ušmrkne i proguta kako bi anestezirao nazalnu i orofaringealnu sluzokožu. Kod pedijatrijskih slučajeva se ne preporučuje više od 4 mg/kg lidokaina. Sačeka se 5 do 10 minuta kako bi se postigao adekvatan anestetički efekat.
Proceni se dužina umetanja tako što se meri rastojanje od vrha nosa, oko ušiju, a zatim dole do kostalne margine. Ova tačka se može obeležiti komadom trake koji se zalepi na cev.
Pacijent se postavi u sedeći položaj, uspravno, sa vratom koji je delimično pričvršćen (fiksiran). Pacijentu se kaže da uzme čašu u ruku i da stavi slamčicu u usta. Potom se podmaže distalni deo nazogastrične sonde.
Nazogastrična sonda se nežno ubacuje duž zadnjih zidova nosa i napreduje se paralelno sa nazalnim zidovima sve dok se ne stigne do zadnje strane nazofarinksa, gde se nailazi na otpor. U tom trenutku se pacijent zamoli da guta vodu preko slamčice. Lekar napreduje sa intubacijom sve dok ne proceni da je stigao na predviđenu tačku.
Sa intubacijom se prestaje i sonda se izvlači napolje ukoliko, u bilo kom trenutku, pacijent doživi respiratorne poremećaje i nije u stanju da govori. Takođe, proces se prekida i ako pacijent ima nazalno krvarenje ili ako sonda naiđe na značajan otpor.
