Šećerna bolest, dijabetes tipa 1 i 2 – Simptomi, uzroci, ishrana i terapija za lečenje

Šećerna bolest, dijabetes, odnosno Diabetes mellitus, predstavlja grupu oboljenja čija je osnovna i zajednička karakteristika hronično povišen nivo glukoze u krvi. Do toga dolazi zbog nesposobnosti organizma da proizvede dovoljne količine insulina koje su neophodne za njegove normalne potrebe i funkcije, što se dešava iz nekoliko mogućih razloga ili kombinacije razloga; ili je sekrecija insulina ograničena ili je delovanje insulina suspregnuto, ili oba.

Dijabetes pogađa oko tri stotine miliona ljudi širom sveta i taj broj je, nažalost, u porastu. Hronično stanje povišenog nivoa glukoze u krvi je najodgovorniji krivac za niz telesnih i zdravstvenih smetnji. To je osnovni uzrok oboljevanja bubrega, gubitka vida i čitavog niza oštećenja i bolesti tkiva ljudskog organizma.

Dijabetes takođe predstavlja preduslov za nastanak kardiovaskularnih bolesti, zato što je često praćen hipertenzijom, poremećajima metabolizma i gojaznošću. Mnogi slučajevi dijabetesa i njegove dugoročne posledice potencijalno je moguće izbeći, no to zahteva intervenciju na više nivoa, uključujući i socijalnu edukaciju i tretman na nivou medicine.

Šećerna bolest je složen fenomen modernog društva, čije razumevanje u velikoj meri zavisi od poznavanja savremenog konteksta ljudske kulture i društva, usvojenih navika i mehanizama delovanja. Dijabetes se ne može svesti isključivo na pitanje telesnog oboljenja, već se, zarad pravovremeng otkrivanja i lečenja, mora posmatrati iz šire perspektive.

ŠEĆERNA BOLEST

Šećerna bolest nije plod modernog društva, mada svakako jeste doživela nemilu ekspanziju u eri modernosti. Smatrala se bolešću bogataša u drevnoj Indiji, gde su je nazivali Madhumeha, odnosno ‘bolest slatkog urina’; stari Indijci uočili su da mokraća osobe obolele od ove bolesti privlači mrave. Pojam dijabetesa je skovan u Staroj Grčkoj, sa značenjem koje objašnjava fenomen pojačanog uriniranja praćenog dehidratacijom, mada ni Grci, ni kasnije Rimljani nisu smatrali da urin bolesnika sadrži šećer.

Diabetes Objects

Dijabetes se smatrao oboljenjem bubrega sve do XVIII veka. Sladak ukus urina bio je poznat u srednjem veku, a do povezivanja sa faktorom glukoze došlo je tek početkom XIX veka. Do otkrića insulina i njegove uloge došlo je u XX veku, kada je poznati lekar Oskar Minkovski došao do zaključka da odstranjivanje pankreasa rezultira pojavom dijabetesa.

Klinička slika i epidemiologija

Klinički gledano, dijabetes se ispoljava trima osnovnim simptomima, a to su žeđ, poliurija i gubitak kilaže. Glukoza u urinu privlači tečnosti i druge manje molekule, što uzrokuje pojačanu potrebu za mokrenjem, što dalje izaziva dehidrataciju i žeđ. Kilaža se gubi zato što se u tom procesu masnoće i proteini brže razlažu, kako bi telo nadoknadilo gubitak glukoze i oporavilo se od metaboličkih smetnji koje nastaju zbog suspregnute akcije insulina. Takvi simptomi su manje izraženi kod starijih osoba koje boluju od dijabetesa tipa 2, kod kojih se bolest može manifestovati nizom simptoma koji nisu tako direktno povezani sa šećernom bolešću. Kod takvih pacijenata, dijabetes se izražava u vidu komplikacija koje se protežu od pojave različitih infekcija do bolesti srca ili se on opaža jednostavnim pregledom krvne slike.

Postoji niz mogućih uzroka za nastanak šećerne bolesti, koji su udruženi sa nizom faktora, kako genetskih, tako i faktora okruženja; njihov odnos i kombinacija rezultiraju nekim od moguća dva osonovna tipa oboljenja, dijabetesa tipa 1 i 2. Dijabetes je globalni fenomen, a danas je najčešće povezan sa porastom gojaznosti u zemljama u razvoju i u tom smislu je tip 2 najzastupljeniji, sa tendencijom ka daljem rastu. Iako je kvantitativno manje bitan, dijabetes tipa 1 takođe je u porastu u mnogim društvima, a broj obolelih se udvostručio otkad je bolest uznapredovala u proteklih dve i po decenije.

Prognoze posledica dijabetesa nisu nimalo ohrabrujuće. Porast broja obolelih preti da utiče na porast broja smrtnih slučajeva do kojih dolazi usled kardiovaskularnih oboljenja. Epidemiologija služi tome da otkrije kakve promene treba preduzeti da do toga ne bi dolazilo; cilj je otkrivanje mogućih uzroka i faktora koji utiču na progres dijabetesa i na koje se treba fokusirati kako bi se mogla izvršiti adekvatna prevencija nastanka i širenja bolesti ili/i smanjile njegove posledice. Zbog toga je veoma važno šećernoj bolesti pristupiti iz više uglova.

UZROCI DIJABETESA

Rano prepoznavanje prisustva šećerne bolesti je veoma važno da bi se sprovelo adekvatno i što efikasnije lečenje. Ako se interveniše u poodmakloj fazi, dijabetes može da zahteva bolničko lečenje. Zakasnela dijagnostika dijabetesa tipa 2 može da znači da se neželjene posledice i komplikacije bolesti, koje se inače na vreme mogu izbeći, kao što su retinopatija i neuropatija, već nalaze prisutne u dijagnozi. Razlozi za nastanak dijabetesa su različiti i variraju od slučaja do slučaja. Uzroci dijabetesa variraju u zavisnosti od genetskog materijala, porodičine istorije, etniciteta, generalnog zdravstvenog stanja pacijenta, faktora okruženja i niza drugih karakteristika i uslova. Ne postoji jedan uzrok koji se može povezati sa svim oblicima dijabetesa uniformno. Oni su veoma individualni i variraju u tipovima bolesti.

loading...

Dijabetes tipa 1 – Dijabetes tipa 1 nastaje zato što imuni sistem pacijenta uništava ćelije pankreasa, koje su zadužene za produkciju insulina. To dovodi do nastanka šećerne bolesti, kao posledica nemogućnosti tela da proizvede dovoljne količine insulina kako bi mogao da funkcioniše normalno. To se naziva autoimuna reakcija ili autoimuni uzrok, zato što telo pacijenta doslovno napada samo sebe. Ne postoji specifičan uzrok za takav slučaj, ali nekoliko mogućih okidača se može povezati sa takvim posledicama: virusna ili bakterijska infekcija, hemijski otrovi koji dolaze iz hrane ili neka druga nedefinisana komponenta koja izaziva autoimunu reakciju. Takođe, dijabetes tipa 1 može nastati usled genetske predispozicije.

Dijabetes tipa 2 – Uzroci za ovaj oblik dijabetesa obično su složeniji, odnosno višestruki. Najčeće preovladava porodičina istorija dijabetesa ovog tipa, no postoji čitav niz faktora rizika koji povećavaju šanse pojedinca da oboli od šećerne bolesti. To uključuje gojaznost, način života bez mnogo kretanja, godine starosti i lošu ishranu na prvom mestu. Ponekada se nastanak dijabetesa tipa 2 može povezati sa već prisutnom drugom bolešću i sa trudnoćom.

SIMPTOMI DIJABETESA

Čovekovo telo ne može direktno da prepozna nivo glukoze, ali ljudi koji boluju od dijabetesa vremenom su u stanju da nauče kako da prepoznaju varijacije u nivou glukoze posredstvom drugih manifestacija, kao što je, na primer, izrazita žeđ kada je nivo glukoze visok ili pojačano znojenje kada je nizak. Dijabetes se akutno manifestuje trima osnovnim simptomima, a to su žeđ, poliurija i gubitak na kilaži. Međutim, čak i tada kliničko prepoznavanje bolesti može da izostane sve do stadijuma u kojem je pacijent već ozbiljno oboleo.

Mnogi tipovi dijabetesa, uključujući najzastupljeniji tip 2, prezentuju se manje dramatično. Pojačana žeđ ili potreba za mokrenjem često se prenebregavaju, jer se takvi simptomi razvijaju sporo i dugo vremena mogu proći nezapaženo ili jednostavno pripisani nekim drugim uzrocima i uslovima. Gubitak kilaže je dobrodošao onima koji nameravaju da oslabe, pa taj simptom često uopšte ne povezuju sa nečim negativnim, kao što je dijabetes. U stanju dok bolest nije ozbiljno uznapredovala, pacijenti se obraćaju lekarima sa nizom različitih simptoma, poput osećaja stalnog ili lakog zamora, pospanosti, gubitka energije.

Takođe, do otkrića dijabetesa može doći i kada se pacijenti požale na neke od tegoba koje zapravo nastaju kao posledice komplikacije šećerne bolesti, poput neuropatije, kardiovaskularnih i cerebrovaskularnih bolesti, pojave katarakte i tako dalje.

Osnovni simptomi

Osobe koje boluju od dijabetesa mogu provesti čitav niz godina ne znajući da su oboleli i da vode relativno normalan život. Zbog sve većeg broja obolelih od dijabetesa, mnoge države u svetu danas imaju regulative za sprovođenje pregleda koji obezbeđuju pravovremenu dijagnostiku i tretiranje.

Osnovni simptomi dijabetesa su sledeći.

Žeđ – Žeđ nastaje kao posledica dehidratacije tela, do koje dolazi zbog gubitka tečnosti, soli i drugih elektrolita kojih se telo osolobađa putem urina. Akutni oblik žeđi kod dijabetesa tipa 1 može da bude gotovo potpuno neutoljiv; neki pacijenti pokušavaju da utole neizdrživu žeđ napicima koji imaju visok sadržaj šećera, poput koka-kole, što zauzvrat dovodi do začaranog kruga hiperglikemije, ponovne dehidratacije i neizdržive potrebe za tečnošću.

Poliurija – Poliurija ili prekomerno mokrenje razvija se kada nivo glukoze koja ulazi u bubrege premaši njihov kapacitet da vrate glukozu natrag u cirkulaciju. Bubrezi imaju svoj prirodan mehanizam koji omogućuje ljudskom telu da gotovo sav sadržaj glukoze isprazni; kada se ta tačka premaši, ostatak glukoze odlazi u urin. To je okidač za osmotski efekat, koji izaziva gubitak vode, soli i drugih elektrolita u telu i rezultira dehidratacijom, koja se manifestuje neutoljivom žeđi.

Gubitak kilaže – Do mršavljenja dolazi zato što se dodatne kalorije troše usled prevelike koncentracije glukoze u urinu pacijenta teško obolelog od dijabetesa. To je praćeno nedostatkom insulina, odnosno njegovom neadekvatnom akcijom; dolazi do pojačane produkcije glukoze u jetri, što dalje utiče na ubrzano razbijanje masnoća i proteina u telu, kao rezultat potrebe organizma za dodatnom energijom, koja mu je neophodna da se izbori sa problemom. Otpuštanje glukoze i metabolička neefikasnost kod nekontrolisanog dijabetesa na kraju dovode do ubrzanog katabolizma.

Ostali simptomi

Iako većina pacijenata sa klinički utvrđenim dijabetesom oseća svaki od tri osnovna simptoma, može proći dosta dugo vremena pre nego što se oni povežu sa dijabetesom i retko se navode kao simptomi od strane pacijenta samog. U takvim slučajevima, šećerna bolest se često otkriva na osnovu drugih manifestacija. Zamor i gubitak energije su takođe uobičajeni simptomi šećerne bolesti, takođe i smetnje vezane za vid i genitalne smetnje, poput svraba i peckanja, do čega dolazi zbog razvijanja kandidijaze (Candida je gljivica koja je normalno prisutna u telu, ali se ubrzano razmnožava kada je nivo glukoze povećan).

Drugi simptomi koji mogu ukazivati na dijabetes vezani su za pojavu katarakte, zatim utrnolosti i osećaja mravinjanja u stopalima, odnosno periferne neuropatije. Drugi mogući znaci koji upućuju na šećernu bolest mogu biti kardiovaskularne tegobe, problemi cerebralnih krvnih sudova ili problemi sa perifernom cirkulacijom. Konačno, pacijenti se mogu lekaru javiti kasno, kada se jave simptomi dijabetičke ketoacidoze u slučaju dijabetesa tipa 1 ili hiperglikemije kod uznapredovalog oblika dijabetesa tipa 2. Drugi alarmantni slučajevi uključuju infekcije stopala, kože, sistemske infekcije i pojavu apscesa.

DIJABETES TIPA 1

Dijabetes tipa 1 nastaje kada su ćelije koje proizvode insulin ugrožene, te organizam nije u stanju da proizvede neohodnu količinu insulina. Insulin je hormon koji deluje kao hemijski prenosnik koji pomaže ljudskom organizmu da iskoristi glukozu koja se nalazi u krvi, kako bi dobio potrebnu energiju za normalno funkcionisanje. Slikovito opisano, insulin je ‘ključ’ kojim se otvaraju ‘vrata’ na telesnim ćelijama. Kada su ćelije otvorene, glukoza neometano u njih prodire i koristi se kao gorivo.

Dakle, u slučaju dijabetesa tipa 1, ne postoji ključ za otvaranje vrata ćelija, te samim tim ovaj proces ne može da se obavi; posledica toga je nagomilavanje glukoze u krvi. Zaključak i pretpostavke su sledeći.

  • Telo nije u stanju da iskoristi glukozu kao gorivo za dobijanje energije, te pokušava da je proizvede koristeći druge izvore, pa počinje da razgrađuje masnoće i proteine umesto toga; posledica tog procesa je gubitak na kilaži. Glukoza koju telo ne iskorišćava završava u urinu pacijenta;
  • Niko nije u potpunosti siguran šta uzrokuje uništavanje ćelija koje proizvode insulin, ali najverovatniji odgovor leži u samom organizmu, odnosno objašnjava se abnormalnom reakcijom tela na te ćelije. Okidač za takvu reakciju može da bude virusna ili neka druga infekcija;

Ko može da oboli i kako se tretira dijabetes tipa 1?

Dijabetes tipa 1 pogađa oko 10% odraslih osoba obolelih od šećerne bolesti i mora da se tretira dozama insulina na dnevnoj bazi, koji se prima intravenozno ili putem insulinske pumpe.

Takođe se preporučuju usvajanje zdravih navika u ishrani i redovna fizička aktivnost. Sama ishrana mora da podrazumeva balansiran odnos ugljenih hidrata iz hrane i nivoa insulina u krvi pacijenta. Dijabetes tipa 1 može da nastane u svakom uzrastu, mada se obično javlja pre četrdesete godine života i predstavlja najprisutniji oblik dijabetesa od kojeg oboljevaju deca.

DIJABETES TIPA 2

Dijabetes tipa 2 nastaje kada ćelije koje proizvode insulin nisu u stanju da proizvedu dovoljne količine ovog hormona ili kada proizveden insulin ne funkcioniše kako treba, to jest ako pacijent ima takozvanu insulinsku rezistenciju.

Ako poredimo mehanizam delovanja sa prvim tipom, možemo da kažemo da kod dijabetesa tipa 2 vrata na ćelijama ostaju ‘poluotvorena’, tako da se višak neiskorišćene glukoze takođe gomila u krvi.

Ko oboleva od dijabetesa tipa 2 i kako se tretira?

Za razliku od dijabetesa tipa 1, drugi tip obično pogađa populaciju iznad četrdesete godine starosti, mada se kod pripadnika azijatskih naroda javlja i ranije, oko 25 godina života, budući da su oni podložniji ovom oboljenju.

Takođe postaje sve zastupljeniji i kod dece, adolescenata i mladih ljudi svih etničkih pripadnosti. Tip 2 se može držati pod kontrolom uz adekvatan režim ishrane i redovnu povećanu fizičku aktivnost, a u nekim slučajevima je potrebno uzimati i određene lekove.

LEČENJE DIJABETESA

Kada govorimo o lečenju dijabetesa, postoji niz različitih dostupnih opcija koje pomažu da pacijent kontroliše sopstvenu bolest. Svaki pacijent sa dijabetesom je individua za sebe i njegov slučaj je specifičan, pa samim tim zahteva i poseban tretman, prilagođen njegovom stanju i konkretnim potrebama. U slučaju dijabetesa tipa 1, neophodna je terapija insulinom, dok u slučaju dijabetesa tipa 2 efikasna kontrola bolesti može da se postigne regulisanjem ishrane i adekvatnom fizičkom aktivnošću.

Ne postoji jedinstveni, svemoćni lek za šećernu bolest, bilo da je reč o dijabetesu tipa 1 ili 2. Ipak, naučnici i lekari danas ubrzano rade na studijama koje imaju za cilj da otkriju i usavrše sve moguće opcije za prevenciju, negu i kontrolu dijabetsa svih vrsta. Pomenuli smo koji su načini da se dijabetes tipa 1 ili 2 drži pod kontrolom, odnosno koji su pravci i ciljevi tretmana. Navodimo opšte smernice za tretiranje oba tipa dijabetesa.

Zdrava ishrana

Suprotno opšteprihvaćenom shvatanju, NE POSTOJI nikakva specifična ili posebno ograničena dijeta za dijabetičare. Preferira se usvajanje zdravih načina ishrane, što se preporučuje i sasvim zdravim osobama (da ne pominjemo da balansirana ishrana može da spreči nastanak i razvoj niza zdravstvenih tegoba, uključujući i dijabetes i njegove posledice).

Dakle, ishrana dijabetičara podrazumeva formiranje plana ishrane baziranog na voću, povrću i celovitom zrnu žitarica, odnosno hrani bogatoj dijetnim vlaknima, korisnim nutrijentima, manje kaloričnu i manje masnu. Trebalo bi smanjiti količinu životinjskih proizvoda, prerađenih ugljenih hidrata i slatkiša. Hrana koja sadrži šećer nije zabranjena, sve dok je deo plana ishrane.

Izazov, međutim, može da predstavlja određivanje KOLIČINE hrane koja se konzumira. Najbolje je da se detaljan plan ishrane napravi sa kvalifikovanim dijetetičarom, koji će na osnovu svakog individualnog slučaja znati da odredi koliko kalorija je osobi potrebno, kako da se sve grupe hrane pravilno rasporede i u kojim količinama treba da budu zastupljene, kolike treba da budu porcije, koliko obroka konzumirati, kada i tako dalje. Posebna napomena važi za dijabetes tipa 1, kod kojeg je neophodno voditi dodatni račun o unosu ugljenih hidrata.

Fizička aktivnost

Svaka osoba mora da bude fizički aktivna i svako telo zahteva izvesnu dozu regularne aerobne aktivnosti, a dijabetičari nikako nisu izuzetak. Vežbanje smanjuje nivo šećera u krvi, tako što ‘tera’ šećer u telesne ćelije, odakle se on koristi za stvaranje energije. Fizička aktivnost takođe povećava osetljivost organizma na insulin, što znači da je telu potrebna manja doza insulina kako bi transportovalo šećer u telesne ćelije.

U konsultaciji sa lekarom, pacijent će dobiti odobrenje i preporuku za vežbanje, a može da odabere bilo koju aktivnost koja mu odgovara; na primer, pešačenje, plivanje i vožnja bicikla su dobri izbori. Ono što je važno jeste to da fizička aktivnost i kretanje postanu deo svakodnevne rutine. Preporučljivo je da se praktikuje minimim pola sata aerobnih aktivnosti veći broj dana u nedelji; ako osoba nije bila aktivna ranije, treba da počne polako i postepeno povećava vežbanje.

Tretmani dijabetesa tipa 1 i 2

Osim navedenih opštih smernica kojih trba da se pridržavaju osobe koje imaju bilo koji od tipova, postoje i specifična uputstva za kontrolisanje svakog od njih ponaosob. Dijabetes tipa 1 pre svega uključuje primanje inekcija insulina ili upotrebu insulinske pumpice, dok dijabetes tipa 2 primarno podrazumeva kontrolu nivoa šečera u krvi, često uz upotrebu lekova.

Kontrolisanje nivoa šećera u krvi – U zavisnosti od konkretnog slučaja i plana lečenja, pacijent treba redovno da kontroliše nivo šećera u krvi i to od nekoliko puta nedeljno, pa i do nekoliko puta u toku dana. To je jedini način da se isprati kako se nivo šećera u krvi kreće, te da se drži na optimalnoj visini.

Insulinska terapija – Osobe koje boluju od dijabetesa tipa 1 moraju da primaju insulin kako bi njihovo telo uopšte funkcionisalo, dok pacijenti sa dijabetesom tipa 2 takođe često moraju da uključe insulinsku terapiju u lečenje. Postoje različite varijante insulinske terapije i ovaj hormon je dostupan u nekoliko različitih formi; kao dugoročno delujući ili brzo delujući lek ili kao neka opcija između. U zavisnosti od konkretnog stanja, lekar može da prepiše kombinaciju različitih tipova insulina koje pacijent treba da prima tokom dana i noći. Insulin ne može da se uzima oralno kako bi smanjio nivo šećera u krvi, zato što u tom slučaju želudačni enzimi ometaju njegove funkcije.

Oralni i drugi lekovi – Nekada se prepisuju i drugi medikamenti, pored terapije insulinom. Pacijentu mogu biti prepisani lekovi koji stimulišu rad pankreasa, zaustavljaju proces produkcije glukoze i njenog otpuštanja, te blokiraju akciju stomačnih enzima i slično. Metformin je lek koji se najčešće prepisuje pacijentima koji boluju od dijabetesa tipa 2.

Transplatacija pankreasa – Transplantaciju pankreasa zahtevaju neki slučajevi dijabetesa tipa 1. Rezultat uspešne transplantacije zvuči pozitivno i podrazumeva prestanak potrebe za insulinskom terapijom. Međutim, nisu uvek uspešni ishodi takve intervencije i u tom slučaju pacijent je osuđen na doživotnu terapiju imunosupresantima koji će sprečiti telo da odbaci novi organ. Takvi lekovi mogu imati ozbiljne neželjene nuspojave, uključujući visok rizik za nastanak infekcija, povredu organa, pa i pojavu karcinoma.

Barijatrijska operacija – Barijatrijska operacija, odnosno operacija uklanjanja viška masnih naslaga, ne smatra se specifično tretmanom za dijabetes tipa 2, ali pokazalo se da osobe koje boluju od ove bolesti i čiji je indeks telesne mase iznad alarmantnih 35, mogu imati korist od takve intervencije.

ISHRANA DIJABETIČARA

Cilj ishrane za dijabetičare jeste ublažavanje uticaja koji samo stanje ima na organizam bolesnika, u pogledu akutnih i hroničnih komplikacija. One se razlikuju u zavisonosti od tipa dijabetesa, pa se tako i ciljevi utvrđenog plana ishrane razlikuju za pojedince.

Primarni fokus ishrane za osobe koje boluju od dijabetesa tipa 1 jeste da se doze insulina uklpoe sa dozama ugljenih hidrata ili obrnuto; tako se plan ishrane bazira na identifikaciji zastupljenosti ugljenih hidrata u hrani i kontrolosanju njihovog unosa. Cilj ihrane za dijabetes tipa 1 jeste da se uspostavi adekvatna glikemijska kontrola i umanje rizik i posledice hipoglikemijskih epizoda.

Sa druge strane, kod dijabetesa tipa 2, kod kojeg je povećani rizik za nastanak komplikacija kardiovaskularne prirode u 90% slučajeva povezan sa gojaznošću, osnovni cilj je redukcija telesne težine.

Uopšteno posmatrano, dijabetesi tipa 1 i 2 zahtevaju različit pristup ishrani. U slučaju dijabetesa tipa 2, osnovni cilj je smanjenje rizika za nastanak kardiovaskularnih problema, koji nastaje kao posledica gojaznosti,. Što znači da se kao primarni cilj terapija ishranom usmerava na smanjenej kilaže.

U slučaju dijabetesa tipa 1, tretman ishranom se usmerava na kalkulaciju ugljenih hidrata u ishrani i određivanje adekvatne doze insulina, koji ovi pacijenti moraju da primaju kao redovnu terapiju.

Primeri ishrane za dijabetes tipa 1

  • Doručak: činija pahuljica sa poluobranimmlekom/ integralni tost sa džemom/ jogurt i voće/ čaša mleka i musli štanglica;
  • Ručak: Sendvič sa salatom i piletinom/ mala pasta salata/ supa i tost;
  • Večera: Piletina sa povrćem/ pirinač sa junetinom i povrćem/ tortilja sa piletinom i salatom;
  • Užina: Voće/ pirinčane galete/ jogurt/ obični krekeri;

Dugoročno gledano, za pravilnu ishranu kod ovok tipa dijabetesa neohodno je imatui dobro znanje o ravnomernom raspoređivanju ugljenih hidrata u ishrani i njihovom odnosu sa dozama insulina koje se uzimaju da bi se nivo glukoze kod pacijenata držao pod kontrolom. Ishrana mora biti balansirana, a kilaža održavana na optimalnom nivou. Iako to nije primarni fokus, preporučljivo je da se izbegavaju zasićene masnoće, prekomeran unos soli i šećera.

Primer ishrane za dijabetes tipa 2

  • Doručak: Činija pahuljica sa poluobranim mlekom/ dva integralna tosta sa namazom/ nemasni jogurt sa voćem;
  • Ručak: Domaća supa sa parčetom integralnog hleba/ pasta sa piletinomi paradajzom/ riba, integralni hleb i salata;
  • Večera: Tunjevina sa maslinama, salatom od paradajza i krastavca, integralni hleb/ grilovano nemasno meso sa povrćem i pire krompirom;
  • Užina: Sveže voće/ dijetalni jogurt/ pirinčane galete/ neslano orašasto voće;

U suštini, kada je reč o ishrani za dijabetes tipa 2, dozvoljeno je gotovo sve i sve grupe namirnica treba da budu zastupljene u ishrani, naravno, uz fokusiranje na izbor zdravijih i prirodnijih namirnica. Cilj je održavanje i postizanje optimalne telesne težine na prvom mestu, a konkretan cilj zavisi od pojedinačnog slučaja; promene u ishrani se sprovode da bi se glukoza održavala u optimalnom, zdravom nivou, redukovao višak masnoća u krvi, održao normalan krvni pritisak i normalna kilaža.

Trebalo bi izbegavati masnu, previše zaslađenu ili presoljenu hranu, a uključiti više voća i povrća. Takođe, veoma je važno ograničiti porcije.

loading...
Loading...

Još zanimljivog sadržaja: