Gilbertov (Žilberov) sindrom je nasledni poremećaj metabolizma bilirubina. Poznat je i kao Gilbert-Meulengrachtov sindrom prema naučnicima Nicolasu Augustinu Gilbertu i Jensu Einaru Meulengrachtu, koji su ga prvi opisali 1901. godine, a u nemačkoj literaturi se može javiti i kao Morbus Meulengracht.
Takođe je poznat i kao konstitucionalna disfunkcija jetre i porodična nehemolitička žutica. Bolest je relativno česta i pogađa 4-8% ljudi, prema nekim izvorima čak i 10%. Manifestuje se žutilom kože ili sluzokože, ali se mogu javiti i nespecifični simptomi kao što su gađenje, mučnina, povraćanje, gubitak apetita, dijareja, zamaranje ili glavobolje kojima se ne može utvrditi poreklo, vrtoglavice i bolovi ispod desnog rebarnog luka. Gilbertov sindrom je u većini slučajeva bezopasna bolest koja ne zahteva nikakvo lečenje, osim u slučajevima pogoršavanja simptoma i tada je terapija uglavnom simptomatska.
Bilirubin je žućkasti pigment koji nastaje prilikom razlaganja starih crvenih krvnih zrnaca i hemoglobina u organizmu. Normalno, bilirubin kroz krvotok putuje do jetre, gde se razlaže pod uticajem enzima. Mala količina ostaje u krvi, dok veći deo, zajedno sa žuči, iz jetre prelazi u creva, odakle se iz organizma izbacuje kroz stolicu. Kod ljudi sa Gilbertovim sindromom, smanjena je aktivnost enzima glukoronozil transferaze, pa veći deo bilirubina ostaje u krvotoku što se može videti u laboratorijskim analizama krvi i rezultira prebojenošću kože ili sluzokože u žuto.
Uzroci nastanka Gilbertovog sindroma
Mutirani gen koji kontroliše enzim koji pomaže da se u jetri razloži bilirubin se vrlo često nalazi u DNK, ali je obično potrebno da se udruže dva takva abnormalna gena da bi se kod nekoga javio Gilbertov sindrom.
U manifestnoj formi se često javlja tek kroz nekoliko generacija i to kod oko pet posto opšte populacije, mnogo češće kod muškaraca nego kod žena. Nasleđuje se autozomno dominantno, pa u nekim porodicama može biti prisutna čak kod 25-75% članova.
Simptomi Gilbertovog sindroma
Najčešći simptomi su žuta prebojenost sluzokože ili ređe kože (ikterus), bol ispod rebarnog luka na desnoj strani, mučnina, gađenje, povraćanje, nadimanje, proliv ili zatvor, smanjenje ili gubitak apetita. U nekim slučajevima su prisutne i psihičke tegobe kao što su razdražljivost, nervoza, oslabljena koncentracija, strahovi, depresija, glavobolje, preznojavanje, aritmije, nesanica. Kod malog broja pacijenata može se registrovati i uvećanje jetre i slezine (hepatosplenomegalija).
Gilbertov sindrom se prvi put otkriva u detinjstvu ili ranoj mladosti. Bilirubinemija se najčešće registruje slučajno na sistematskim pregledima, ili laboratorijskim analizama pri skoku bilirubina, kada se javi žuta prebojenost kože ili sluzokože (uglavnom beonjača).
Simptomi mogu biti isprovocirani raznim endogenim i egzogenim faktorima kao što su emotivni stres, fizički napor, infektivne bolesti, gladovanje ili nedovoljni unos kalorija, dehidracija, umor, nedostatak sna, nagle promene spoljašnje temperature ili izlaganje previše niskim ili visokim temperaturama, konzumiranje alkohola ili opojnih droga, ali i upotreba nekih lekova, trudnoća ili menstrualni ciklus kod žena, operativni zahvati i, uopšte, bilo koji faktori koji predstavljaju stres za organizam.
Dijagnoza poremećaja
Gilbertov sindrom se uglavnom otkrije slučajno otkrivanjem povišenih vrednosti bilirubina u serumu. Pretrage se rade bilo zbog prisustva žutice, bilo zbog drugih stanja koja zahtevaju laboratorijske analize. Vrednosti nisu stalno povišene i umereno su visoke, uglavnom ne prelaze 100 mikromola po litru. Ostali parametri su najčešće u granicama normale. Nekad se zbog prisutnih simptoma kao što su bol ili stomačne tegobe, ultrazvukom otkrije uvećanje jetre i slezine.
Pri postavljanju dijagnoze prvo se isključuju druge bolesti koje dovode do povećanja nivoa bilirubina u krvi. To mogu biti hepatitis, holecistitis (zapaljenje žučne kese), hemolitička anemija, karcinom organa za varenje ili metastaze na jetri. Sve te bolesti se mogu isključiti normalnim laboratorijskim nalazima i ultrazvučnim pregledom abdomena. Prisustvo poremećaja se konačno dokazuje funkcionalnim testovima: fenobarbitonski test i hipokalorijski exam.
Fenobarbitonski test:
Na početku se odredi vrednost bilirubina u serumu, a potom se nedelju dana daje fenobarbiton u dozama od 60 do 100 miligrama na dan. Test je pozitivan ako se vrednost bilirubina normalizuje ili smanji za više od 60% nakon terapije fenobarbitonom. Pozitivan fenobarbitonski test ukazuje na postojanje Gilbertovog sindroma ili Crigler-Najjarovog sindroma tip II, dok kod svih drugih bolesti praćenih povišenim vrednostima bilirubina ostaje negativan.
Hipokalorijski test-exam gladovanjem:
Potrebno je odrediti vrednost bilirubina u krvi. Pacijent zatim gladuje 48 sati, odnosno dobija samo trista kalorija dnevno. Po isteku tog perioda ponovo se meri nivo bilirubina. Pošto se aktivnost enzima glukoronozil transferaze smanjuje gladovanjem, trebalo bi da poraste vrednost bilirubina. Test je pozitivan ako vrednost bilirubina posle gladovanja poraste za više od 60% u odnosu na vrednosti pre početka gladovanja.
Lečenje Gilbertovog sindroma
Gilbertov sindrom je doživotno stanje organizma. Uglavnom je benigno, pa ne zahteva nikakvo lečenje ni rehabilitaciju. Tokom vremena neprestano se dešavaju skokovi i padovi nivoa bilirubina u krvi, što znači da se povremeno dobija žutica u periodima skokova nivoa bilirubina. Ona obično prolazi sama od sebe, bez ikakvog lečenja i ne ostavlja za sobom nikakve posledice.
Od velike je važnosti da svaki lekar zna za postojanje Gilbertovog sindroma, jer se neki lekovi prepisani zbog određenih bolesti ili stanja, metabolišu delovanjem enzima glukoronozil transferaze, pa zbog njegove smanjenje aktivnosti može doći do povećanja koncentracije tih lekova u krvi ili njihove nedovoljne ili nepotpune razgradnje.
Najvažnije kod Gilbertovog sindroma je izbegavanje provokativnih faktora koji uvode organizam u stanje stresa i izazivaju povećanje nivoa bilirubina.
Međutim, neki oblici koji su praćeni intenzivnim simptomima u fazama skoka vrednosti bilirubina u krvi ili prečestim ponavljanjem moraju biti tretirani da bi se izbeglo dodatno opterećenje jetre. U tim situacijama se mogu dati sedativi, lekovi koji stabilizuju vegetativni nervni sistem ili, ponekad, vitaminska terapija, najčešće vitamini B grupe. Izuzetno se daje fenobarbiton u malim dozama, i to samo ako je žutica jako izražena kao simptom.
Ishrana i nega obolelih od Gilbertovog sindroma
Kod obolelih od Gilbertovog sindroma najvažnije je delovati preventivno i tako izbeći skokove bilirubina što dovodi do pogoršanja simptoma i smanjuje kvalitet života, a uz to opterećuje dodatno jetru, koja je glavni prečistač toksina u ljudskom organizmu. Pre svega treba izbegavati provocirajuće faktore kao što su gladovanje, stresne situacije, promene temperature, fizički napori ili konzumacija alkohola.
Iako ne postoji posebni režim ishrane za obolele od Gilbertovog sindroma, za dobro funkcionisanje jetre su važni redovni obroci koji uključuju sve grupe namirnica. Gladovanje ili post, odnosno duži vremenski periodi bez unosa kalorija mogu isprovocirati simptome Gilbertovog sindroma, pa ih treba strogo izbegavati. Najbolje bi bilo imati pet obroka ravnomerno raspoređenih na tri glavna obroka i dve užine, koji ne bi trebalo da budu preobilni da bi se izbeglo opterećivanje jetre.
U ishrani bi trebalo da budu zastupljene hranljive materije iz svih grupa namirnica što uključuje voće, povrće, žitarice, meso, ribu, mleko i mlečne proizvode, jaja. Sveže voće i povrće bi trebalo jesti u količinama dovoljnim da zadovolje dnevne potrebe za vitaminima, mineralima, ali i vlaknima, da bi se osiguralo zdravlje čitavog organizma i izbegli padovi imuniteta i obezbedilo dobro varenje. Žitarice su obavezne kao izvor ugljenih hidrata, obezbeđuju energiju i sprečavaju kalorijske deficite koji mogu isprovocirati simptome Gilbertovog sindroma. Najbolje je da budu od celog zrna.
Meso i riba su važan izvor proteina, pa ih je potrebno unositi u dovoljnim količinama, kao i mlečne proizvode i jaja koja su važan izvor masnoća, belančevina i esencijalnih amino kiselina. Strogo izbegavati tešku, previše masnu i začinjenu hranu jer može opterećivati jetru i pogoršavati simptome povezane sa Gilbertovim sindromom.
Takođe treba izbegavati unos previše industrijski prerađenih proizvoda zbog aditiva koji se dodaju u njih (konzervansi, pojačivači ukusa, industrijski dobijene boje i arome, emulgatori i drugo). Alkohol bi trebalo potpuno izbaciti iz upotrebe ili bar svesti na najmanju moguću meru jer često baš on provocira simptome poremećaja. To isto važi i za pušenje cigareta i uživanje opojnih droga. S obzirom da su simptomi Gilbertovog sindroma neretko izazvani dehidracijom, od presudne je važnosti unositi dovoljne količine tečnosti.
Osim vode, koja je najbitnija, to mogu biti blagi biljni ili voćni čajevi i sveže ceđeni sokovi od voća i povrća. Unos tečnosti ne bi trebalo da bude manji od dva do tri litra dnevno, pa i više kada je gubljenje tečnosti pojačano znojenjem pri visokim spoljašnjim temperaturama ili u slučaju povećanog fizičkog napora.
Pošto se simptomi pogoršavaju prilikom fizičkog naprezanja, trebalo bi izbegavati intenzivne sportske aktivnosti i težak fizički rad. To znači da je zabranjeno aktivno bavljenje sportom. Umesto toga, preporučuje se plivanje ili hodanje, sa pauzama čim se pojave prvi znaci zamaranja i dovoljnim unosom tečnosti.
Takođe u toku dana je poželjno napraviti više pauza za odmor i obezbediti kontinuiran i zdrav san tokom noći. Izlaganje ekstremnim temperaturama može isprovocirati pojavu simptoma, pa ne bi trebalo izlaziti po previše hladnom vremenu ili velikim vrućinama. Velike temperaturne razlike je isto poželjno izbegavati. Potrebno je pronaći način za borbu protiv stresa. To mogu biti ples, meditacija, aromaterapija, akupunktura, joga ili antistres masaže.
Od presudne je važnosti da svi lekari budu obavešteni o postojanju Gilbertovog sindroma, jer se neki lekovi metabolišu upravo glukoronozil transferazom, pa se može desiti da se zbog nedovoljnog delovanja tog enzima ti lekovi ili njihovi produkti zadržavaju u organizmu duže nego što bi smeli ili u većim količinama.
Lekovi koje treba izbegavati su: atazanavir i indinavir (koriste se u terapiji infekcijom HIV virusom), gemfibrozil (lek koji se prepisuje za smanjivanje nivoa holesterola u krvi), statini (grupa lekova koja se daje u kombinaciji sa gemfibrozilom za redukovanje nivoa holesterola u krvi), irinotekani (primenjuju se u lečenju sekundarnog karcinoma creva). Kod primene drugih lekova neophodno je biti na oprezu i kontrolisati vrednosti bilirubina u serumu, pa ako se utvrdi da se njegov nivo povećava, ukinuti ili promeniti terapiju.
Prirodno čišćenje jetre
Posle kože jetra je najveći organ u ljudskom telu. Ona je i veoma važna jer učestvuje u više od 400 funkcija. Jetra je glavni prečistač našeg organizma kroz koji se filtrira bukvalno sve što prođe kroz njega, od hrane koju unesemo, preko čestica koje udahnemo, toksina do parazita. Da bi mogla da neometano obavlja svoju funkciju i njoj je potrebno čišćenje i oporavak.
Detoksikacija organizma je nemoguća bez detoksikacije jetre. Zasićene masne kiseline, šećeri, aditivi iz hrane, ostaci lekova, teški metali, hemikalije iz prirodne sredine, buđ, gljivice, čestice iz vazduha i druge štetne materije se mogu nagomilati u našem telu što utiče na to da se češće razboljevamo i teže oporavljamo. Da bi se to izbeglo neophodno je očistiti jetru. Za to postoje medicinski programi, ali i prirodne metode koje možemo sprovesti kod svoje kuće i bez medicinskog nadzora. Sebi možemo pomoći sa samo nekoliko jednostavnih metoda. Metode za čišćenje jetre:
Smanjiti unos alkohola i kofeina
Alkohol i kofein su dva najveća krivca koja ometaju pravilno funkcionisanje jetre i izazivaju nagomilavanje toksina u telu, pa je neophodno ograničiti njihov unos da bi jetra mogla neometano da obavlja svoju ulogu.
Unositi dovoljne količine vode
Jetra se može detoksikovati i toksini se isprati unošenjem većih količina tečnosti. Potrebno je piti najmanje 2 litra vode dnevno, što će organizam održati hidriranim i prirodno podstaći regeneraciju ćelija jetre. To ujedno znači mogućnost filtriranja više toksičnog otpada.
Dodati u ishranu limunov sok
Sok od limuna stimuliše proizvodnju žuči i sprečava stvaranje kamena u žuči, pa pomaže jetri da prerađuje otrove. Ujedno pospešuje varenje. Jednom dnevno se pije sok od limuna sa čašom vode ili šoljom čaja.
Piti zeleni čaj
Zeleni čaj je vrlo moćan antioksidans i bogat je katehinima. Zbog toga je odličan izbor koji će popraviti funkciju jetre i sprečiti nagomilavanje masti u njoj.
Koristiti surutku za čišćenje jetre
Iako nije najukusniji izbor, surutka je verovatno na prvom mestu po delotvornosti kod detoksikacije. Surutka je prepuna proteina, minerala i vitamina B2, B6, B12, C, K, kalcijuma, kalijuma, magnezijuma. Svakodnevno ispijanje bar 500 ml surutke daće odlične rezultate kod čišćenja i regeneracije jetre.
