,, Hrabrost je kada činite ono čega se bojite. Ne može biti hrabrosti, ako se ne bojite!“
Eddi Rickenbacker
Život je sam po sebi dar. Treba ga živeti najbolje što umemo. Ne znamo koliko će trajati, ali sa radošću dočekajmo novi dan. U ovom danu, neko će sigurno pomisliti na vas. Nekome izazivate osmeh. Neko je zahvalan Bogu što postojite. Nekome ste od izuzetne važnosti. Neko jedva čeka da vas vidi. Neko da vas zagrli. Nekome ste podrška. Neko želi da vam bude potpora. Šta god se dešavalo u vašem životu, jedno znajte – uvek postoji neko ko vas voli i zbog koga morate ići dalje.
Život pun smeha, radosti, materijalnog i duhovnog bogatstva je često idila. Nijedan dan nije isti, osećanja su različitog spoja pa se shodno tome suočavamo sa različitim situacijama. Vreme u kom živimo je pomalo tužno. Često nismo u prilici da zadovoljimo najosnovnije potrebe, živimo brzim tempom, nemamo vremena za sebe i druge, jurimo za nečim. . .a ne stižemo. Možda je došao momenat da smanjimo tempo i da se okrenemo lepšoj strani života.
,, Sve skloniji zabludi, udišemo sopstveni zagađeni vazduh.“ Sve životne nedaće se talože duboko u nama, i jednom svi trenuci stresa isplivaju na površinu i odraze se na naše psihičko zdravlje.
U daljem tekstu govorićemo vam o napadima panike. O stanju koje izaziva strah. O stanju koje vas tera da spoznate granice svoje hrabrosti. Upamtite, iz ove bitke vi izlazite kao pobednik. Tu je kraj priče.
Napad panike je osećaj straha, neprijatnosti, nelagode velikog intenziteta. Javlja se iznenada i osobe koje su ga doživele kažu da se manifestuje kao predskazanje da će nastupiti nešto strašno, osećaj kod kog nam se javljaju najcrnja razmišljanja, kao što su misli da ćemo umreti, onesvestiti se, izgubiti kontrolu nad svojim razumom i ostalo.
Ovo stanje nije mi malo prijatno. U nama izaziva buru emocija koja ruše naše samopouzdanje i teraju na beg od situacija koje u nama izazivaju ovo neprijatno osećanje.
Drugim rečima, napad panike se takođe naziva još i ” strah od straha” .
Prema podacima, svaka osoba bar jednom tokom svog života doživi panični napad. U slučaju da se simptomi koji se pojavljuju interpretiraju na pravi način, gde im se ne pridaje previše značaja, velika je verovatnoća da se napadi panike više neće ponoviti.
Ako osoba simptome doživljava kao strahovitu pojavu, na taj način priziva sledeći napad.
Prema istraživanjima, napadi panike se najčešće javljaju u trećoj deceniji života ljudi,a od njih najčešće oboljevaju pripadnice lepšeg pola. Smatra se da život u 21. veku od žene zahteva potpunu angažovanost na različitim poljima, pa samim tim one su podložnije stresu od muškaraca.
Napad panike nije nipošto znak ludila niti od njega može da se skrene sa uma.
Uzroci
Prema istraživanjima, većina ljudi koji dožive panični napad nisu svesni razloga zbog kog se isti dogodio. Ponekad ljudi i ne shvataju da upravo doživljavaju panični napad, pa pomenuto stanje pripisuju različitim oboljenjima.
Panični napadi se nikada ne događaju iz čista mira. Smatra se da je najčešći uzrok pomenutog stanja stres. Ovi napadi se ne dešavaju kao odgovor na bilo koju vrstu stresa. Obično su posledica čestih stresnih situacija, izloženosti svađama i nagomilavanju negativne energije koja se taloži u nama samima. Mogu se javiti i kao posledica dugotrajne bolesti.
Stanja koja nas pritiskaju i koja potiskujemo, isplivaju na površinu kroz naše loše zdravstveno stanje koje se ovom prilikom manifestuje putem paničnih napada.
Opšte nezadovoljstvo načinom života, ljudima, situacijama za koje mislimo da im nema promene, stvara osećaj umne slabosti i psihičkog rastrojstva koje se javlja putem ovih napada.
Uzrok nastanka paničnih napada, takođe može biti i nasleđe. Veruje se da fiziološki disbalansi u mozgu mogu uticati na pojavu pomenutog oboljenja.
Stres koji se gomila tokom dužeg vremena, najveći je uzročnik javljanja napada panike, kao i same anksioznosti i svih poremećaja koje ona obuhvata.
Takođe, loši odnosi u porodici, gde je dete zapostavljeno od strane svojih roditelja, mogu biti jedan od uzroka koji dovode do napada panike u kasnijem životnom dobu.
Smatra se da prvi napad panike kod paničnog poremećaja, pojavljuje se tiho, spontano, neprimetno i nenametljivo. Napetost i nervoza koja se pojavljuje usled gladi, određenog fizičkog napora, prilikom koriščenja psihoaktivnih supstanci, loših odnosa sa drugim ljudima, mogu biti uzroci koji dovode do pojave paničnih napada.
Zabeleženo je da postoji mogućnost za pojavu napada panike više nedelja nakon porođaja, kada se razvodimo, doživimo gubitak voljenog bića i slično. Osobe koje su na odvikavanju od poroka poput droge ili alkohola, takođe imaju predispozicije da dobiju panične napade.
U trenucima kada smo srećni i zadovoljni svojim životom, nismo skloni pomenutom oboljenju. Zato se ovo oboljenje javlja kod osoba koje su nezadovoljne svojim načinom življenja.
Kada bismo govorili Geštalističkim jezikom, napad panike bismo opisali kao stajanje kraj provalije koju bismo trebali da preskočimo, ali sama pomisao na to nam izaziva ogroman strah.
Pravilna dijagnoza anksioznosti i napada panike, podrazumeva eliminisanje drugih oboljenja. Smatra se da bolesti koje mogu dovesti do pojave ovog krajnje neprijatnog oboljenja su : različiti oblici epilepsije, aritmija srca, bolesti štitne žlezde, hipoglikemija, a takođe i bolesti pluća i centra za ravnotežu mogu uzrokovati pojavu napada panike.
Simptomi
Napad panike manifestuje simptome koji uglavnom podrazumevaju ubrzan rad srca, osećaj stezanja u grudima, nepravilan puls . Telo počinje da drhti i javlja se gušenje. Osećaji koji uzrokuju nestabilnost osobe, malaksalost i vrtoglavica takođe mogu biti simptomi izazvani napadom panike.
Osoba postaje sve više uzbuđena, uznemirena i pribegava uobičajnim “ritualima” , za koje veruje da će u datom trenutku delovati krajnje pozitivno.
Konzumiranje vode, umivanje, potreba da se legne , pojede nešto slatko su metode koje osoba koja ima napad primenjuje dok je u tom stanju . . . Međutim, sa stanovišta psihologa, veruje se date metode ne doprinose zaista poboljšanju, već da su to uobrazije osobe koja ima panični napad.
Kada pribegavamo datim metodama, mi ustvari bežimo od straha. A to nije pravi način. Strah se najbolje prevazilazi kada se pogleda u oči. Simptomi koji inače deluju veoma zastrašujuće, nisu opasni po naše zdravlje.
Smatra se da i najmanja količina stesa , dovoljna je da proizvede novi panični napad.
Osećaj gubitka kontrole, misli koje čine da verujemo da smo na ivici ludila, da ćemo pasti, govoriti nerazgovetne reči, samo su plod naših pogrešnih osećaja i neće se ni dogoditi.
Iako osoba doživljava simptome koji je navode na pogrešne misli, ovo stanje se prevazilazi, a ključ problema je u vama.
Osoba koja doživljava napad, preplašena je, jer je to stanje koje nije nimalo poznato, pa se shodno tome javlja strah od ponovnog napada. Karakteristično je da se javlja anksioznost, a potom i osećaji koji osobu navode da veruje da ponovne napade neće moći da podnese.
Nažalost, dijagnoza pomenute bolesti se ne postavlja brzo, pa se zato strah povećava, javljanjem novih napada panike.
Kako vreme odmiče, javljaju se napadi panike koji su prožeti simptomima koju asociraju na kardiovaskularne probleme. Ubrzan rad srca, osećaj pritiska, bol ili stezanje u grudima,nedostatak vazduha i ostali simptomi, navode osobu na pomisao da sa njenim srcem nešto nije u redu.
Obično uplašena osoba podvrgava se detaljnim analizama lekara, ali na njeno iznenađenje , rezultati su uglavnom u redu. Tada se javlja još veća konfuzija u glavi osobe koja ima panične napade.
Lekari, porodica, prijatelji počinju da teše osobu koja ima dati problem da je sve u redu, da je to nešto što potiče iz glave, da će sve biti u redu. . . Međutim, osoba koja ima problem, sve više se oseća izgubljeno, nemoćno u svojim mislima i svi dobronamerni saveti ne dopiru do nje.
Kao krajnja faza pomenutog poremećaja nastaje agorofobija, odnosno strah od otvorenog prostora. Osoba koja ima dati problem, sve više se zatvara i izbegava situacije za koje smatra da će joj podstaći pojavu novog napada. Razlozi zbog kojih to čini, obično su strah da u slučaju napada neće dobiti adekvatnu pomoć od osoba koje je okružuju u datom momentu, kao i strah od procenjivanja drugih ljudi.
Osoba koja ima panične napade, prestaje da izlazi, postaje asocijalna i traži svoj mir u okviru svog doma, za koji smatra da predstavlja “sigurnu luku”.
U teškim slučajevima, dešava se da se osoba ne oseća sigurno ni kod svoje kuće, pa biva sve nervoznija i uplašenija. Socijalno je stopirana, pa izlazak iz kuće predstavlja nemoguću misiju.
Osoba izbegava gužve, jer se tada u njoj stvara osećaj pritiska, koji guši i navodi je da misli da odatle ne može pobeći. Čekanje u redu u pošti, prodavnici može delovati krajnje zastrašujuće na osobu koja ima pomenuti problem. Strah od zatvorenog prostora može biti razarajući, pa shodno tome osoba sve više prestaje sa posetom mesta poput bioskopa, supermarketa , frizera. . . Ponekad i putovanje automobilom ili autobusom može delovati zastrašujuće na osobe koje boluju od napada panike. Strah od zatvorenog prostora stvara nervozu, pa shodno tome, osoba samo ima potrebu da pobegne sa mesta gde se nalazi na neko za nju privodno sigurnije mesto. Kada odustane, uplaši se od napada i pobegne, simptomi se povlače kao da ih nije ni bilo i osoba se oseća dobro.
Bežanje nije metoda koja vodi izlečenju, suočavanje sa strahovima predstavlja dobitnu kombinaciju.
Često se kao “sigurno” mesto podrazumeva kuća osobe koja ima panične napade, pa se shodno tome ličnost sve više zatvara tamo gde se oseća bezbedno.
Začarani svojim strahovima vrtimo se u krug i oslonac tražimo u ljudima u kojima imamo poverenja, zahtevajući im da nas čuvaju i da nam pomognu ako nam se nešto loše dogodi. Njihovo prisustvo kada idemo negde predstavlja prividnu sigurnost.
Fiziološko stanje našeg organizma varira u toku dana, pa se shodno tome pojavljuju probadanja, menjanje pulsa, krvnog pritiska. . . Kada prilikom određenog simptoma, osoba to stanje doživljava kao krah, moguću katastrofu, i ne shvata je na pravi način, može doći do ponovnih paničnih napada i povećanje doze straha.
Nakon doživljenog napada panike, prvi simptom je obično kratak dah, ubrzano disanje, koje kao posledicu datog stanja ima poremećen nivo kiseonika krvi.
Osoba koja ima napade, postaje sve više zavisna od drugih, a komunikacija sa prijateljima postaje jednosmerna. Često se razgovor bazira na traženju podrške od drugih, pa shodno tome manjak samopouzdanja i strah čine da se osoba oseća nesigurnom i da se povlači iz socijalne sredine. Tada nastupa osećaj patnje i usamljenosti.
Trajanje
Prema podacima, smatra se da osobe koje imaju panične napade, svaki sledeći iščekuju sa većom dozom straha. Veruje se da je temelj novog napada izgrađen dva sata pre nego što se pomenuti zaista i dogodi.
Zarobljeni u svojim strahovima, koji su nezdravi i nerealni, ljudi se mogu boriti sa napadima panike i više godina. Osećaće se zarobljeno u svojoj koži, poraženo, depresivno i sami napadi mogu uništiti psihičko zdravlje osobe ako se ne reaguje blagovremeno.
Panika se manifestuje u periodu od 20 minuta i krajnje je neprijatan osećaj. Teško ga je zaista objasniti osobama koje nisu bile suočene sa pomenutim oboljenjem.
Samopomoć
Od presudne je važnosti da osoba prepozna kada panični napad nastupa i da počne da vlada promišljeno sa izvesnom dozom samopouzdanja. Umesto straha i stavova koji nagoveštavaju beg sa mesta gde se nalazite, pogledajte strahu u oči i recite da se ne bojite, jer će sve to proći.
Katastrofičan stav ostavite po strani, neka ga zameni stav koji menja postojeće.
U knjizi ,, Panic Away”, navodi se da pomaže metoda vizualizacije, kojom ćete zamisliti “strašnu” misao kako leti, a vi nećete obraćati pažnju na nju i emotivno reagovati, već ćete misliti na nešto lepo.
Smatra se da korišćenjem moći vizualizacije, dozvoljavate umu da se opusti.
Ponavljanjem da vi navodno hoćete da izazovete panični napad i da se suočite, učinićete da sam napad bude blaži ili da do njega uopšte i ne dodje.
Lečenje
Prilikom prvih napada panike, ljudi se obraćaju lekarima radi obavljanja detaljnih analiza koje se obično pokažu kao dobre. Od analiza najčešće se radi EKG i vađenje krvi , a kada se dođe do zaključka da vaše srce funkcioniše na odličan način, lekar vas u tom slučaju upućuje na psihologa.
Pomenuto oboljenje postaje sve češće među populacijom, a sve je manje pravih lekara koji će imati adekvatan pristup. U svakom slučaju, veruje se da se svaki napad panike i anksioznost može izlečiti primenom terapije koja se koristi na pravi način. Na vama je da odaberete kojom metodom ćete se koristiti, ali ne zaboravite, kao što se problem nalazi u vama, tako se i rešenje krije duboko u vašoj svesti.
Za šta god se odlučili, napravite prvi korak.
Lečenje paničnog napada je proces koji podrazumeva korišćenje određenih lekova i odlazak na psihoterapiju.
U većini slučajeva, rezultat je pozitivan i osobe izađu iz pomenutog stanja i nastavljaju da žive svoj život ritmom koji oni sami diktiraju. Primenom medikamenata, dolazi do trenutnog poboljšanja. Međutim, korišćenje lekova nije adekvatno rešenje. Razlog zašto je to tako je činjenica da problem i dalje postoji, i da ga na taj način nećemo rešiti.
Kada se suočimo sa strahom, dobijamo mogućnost da pobedimo. Na nama je na koji način ćemo reagovati, da li ćemo dozvoliti sebi ulogu kukavice ili se boriti.
Psihoterapija u mnogome pomaže da se oslobodimo straha koji nas obuzima, da kroz priču sa psihoterapeutom shvatimo uzrok pojave paničnih napada i da učinimo sve da se eliminišu.
Psihoterapija doprinosi jačanju našeg ega i jako je bitno da se primenjuje radi izlečenja.
Veoma je važno pronaći psihoterapeuta kome ćemo verovati, koji će imati smiren i srdačan pristup, pa shodno tome učiniće da se opustimo i progovorimo o svojim strahovima. Suočavanje je jednako oslobađanju.
Psihoterapija ima zadatak da omogući osobi da ponovo postane “svoja”, da se vrati svojim navikama i vodi kvalitetniji život nego ranije.
Psihoterapeut ima bitnu ulogu u tom procesu izlečenja, jer zahvaljujući određenim tehnikama, potrebno je da nauči obolelog da kontroliše simptome koji se javljaju prilikom napada panike, da prevaziđe strah i iz celokupnog stanja izađe hrabriji i sigurniji.
Kognitivno- bihejvioralne terapije su se pokazale kao vrlo blagotvorne u lečenju pomenutog oboljenja.
Pored primene psihoterapije i medikamenata, preporučuju se još neki načini koji dovode do izlečenja.
Smatra se da promenom ustaljenog ritma života , zdravom ishranom i sportskom aktivnošću možemo doprineti da napadi panike prestanu. Fizička aktivnost ima tu mogućnost da jača naš organizam u celosti. Iako ćemo izgledati lepše, doprineće i da umno ojačamo. Često se za lečenje anksioznosti i napada panike preporučuje bavljenje jogom. Veruje se da deluje blagotvorno na našu psihu.
Ono što lečenje znatno otežava je očekivanje da će izlečenje nastupiti preko noći, jer je za izgrađivanje novog, boljeg načina života potrebno izvesno vreme.
Motivacija, upornost, volja za borbom koja doprinosi uspostavljanju ravnoteže nad sobom i svojim umom doneće samo pozitivne rezultate.
Prema sprovedenim istraživanjima, došlo se do zaključka da se trajni oporavak od pomenutog oboljenja postiže onog trenutka kada je osoba spremna da napravi drastične korake u svom životu, u svojim navikama i stavovima. Kada odbacite od sebe sve ono što vas pritiska, guši i sputava, biće vam bolje a vaše samopouzdanje će porasti. Za strah u tom slučaju, više nema mesta.
Hranite se zdravo, vežbajte, radite ono što vas ispunjava. Zaronite duboko u svoje nesigurnosti i isplivajte kao pobednik. Neka napadi panike budu vaša prošlost. Hrabrost je vaša vrlina. Ne zaboravite, neko veruje u vas.
