Termin aritmija se odnosi na svaku promenu, tj. odstupanje od normalnog ritma kontrakcija, tj. sekvenci otkucaja srca. Kontrakcije se mogu dešavati prebrzo, previše sporo ili nepravilno, odnosno neujednačeno, uzrokujući da srce kuca ubrzano, usporeno ili neujednačeno. Kada srce ne kuca ujednačeno, ne može pumpati krv efikasno. Ako srce ne pumpa krv u normalnim razmacima i prirodnim tokom, onda ni pluća, mozak, kao i ostali organi, ne mogu ispravno raditi i obavljati svoju funkciju, a to dovodi do njihovog odumiranja ili oštećenja.
Normalno srce, srce koje pravilno radi, je jaka mišićna pumpa malo veća od pesnice. Zdravo srce pumpa krv kroz krvotok, tj. kardiovaskularni sistem, kontinualno, odnosno ujednačeno.
Svakoga dana, prosečan broj otkucaja srca iznosi 100.000 kontrakcija. Količina krvi koja se ovakvim brojem otkucaja pumpa iznosi oko 7.500 litara.
U jednom ljudskom životu od 70 godina trajanja, prosečno srce izvede više od 2.5 milijarde kontrakcija.
Da bismo razumeli na koji način srce pumpa krv, tj. na koji način izvodi kontrakcije, moramo poznavati strukturu ovog ljudskog organa.
Struktura (građa) srčanog mišića. Srce je sistem koji je sastavljen iz dva dela, tačnije dve pumpe. Prva pumpa krv kroz pluća, a druga kroz sva ostala tkiva. Srčani mišić ili miokard je obavijen tankom membranom, tj. srčanom kesom (perikard). Iznutra je potpuno obloženo endotelnim ćelijama (endokard).
Srce ima ukupno četiri šupljine: leva i desna komora (ventrikuli) i leva i desna pretkomora (atrijumi). Pretkomore vrše kontrakciju pre komora.
U desnu pretkomoru dolazi venska krv iz tela, a zatim se kroz desnu komoru pumpa u pluća. Ovu krv vodi plućna arterija. Iako je u pitanju venska krv, ovaj krvni sud se zove arterija jer su svi krvni sudovi koji odlaze od srca ka “periferiji” u stvari arterije.
U plućima se iz naše krvi odvaja ugljen-dioksid, a uzima kiseonik. Ovako pročišćena krv ide u levu pretkomoru, putem plućne vene. Iz leve pretkomore, krv dalje ide u levu komoru, a zatim u aortu. Srčana aorta vodi krv u celo telo.
Pošto levi deo srca pumpa krv u celo telo, na ovom mestu su pritisci tri puta veći. Zbog toga su i zidovi srčanog mišića na levoj strani jači i deblji.
Zid koji odvaja leve i desne komore se zove septum. Zahvaljujući njemu, nema kontakata između venske i arterijske krvi. Između svake pretkomore i komore se nalaze ventili ili valvule sa svojim zaliscima. Srcani zalisci služe da spreče vraćanje krvi iz pretkomore u komoru.
Ovakvi zalisci postoje i na izlazu iz komora u aortu i plućnu arteriju.
Srčane kontrakcije se sastoje iz dve faze – sistole i dijastole. Dijastola je punjenje, a sistola ispumpavanje.
Da bi srce pravilno funkcionisalo, sve četiri komore moraju kucati u dobro organizovanom ritmu, tj. moraju biti ujednačene.
Kako nastaju srčane kontrakcije?
Kontrakcije nastaju zahvaljujući radnoj muskulaturi srca i njegovom provodnom sistemu.
Srce je obdareno sposobnošću automatskog stvaranja akcionog potencijala i kontrahovanja. Do akcionog potencijala dolazi angažovanjem ćelija provodnog sistema. Ove ćelije provode akcioni potencijal do radne muskulature koja vrši kontrakciju.
Provodni sistem ljudskog srca se sastoji iz SA čvora (sinoatrijalni), AV čvora (atrioventrikularni), Hisovog snopa, grana Hisovog snopa i Purkinjeovih vlakana. Sve navedene komponente mogu da stvaraju impulse, ali je frekvencija stvaranja impulsa najveća u SA čvoru, koji je predvodnik srčanog ritma ili prirodni “pejsmejker”.
Sinoatrijalni čvor čini grupa ćelija na zidu desne pretkomore, neposredno pored gornje šuplje vene. U ovom čvoru se, u ritmu od 60-80 otkucaja u minuti, javljaju impulsi koji izazivaju kontrakciju pretkomora – to je sistola pretkomora.
Impuls koji je nastao u pretkomorama se dalje prenosi u komore uz pomoć atrioventrikularnog čvora i Hisovog snopa. U Hisovom snopu impulsi postižu najveću brzinu. Iz Hisovog snopa se impulsi dalje sprovode do svih delova ventrikularnog sistema uz pomoć Purkinjeovih vlakana. Na taj način se impulsi šire na sve delove srca.
Ova konkretna “ruta” impulsa mora biti dosledno sprovedena da bi srce pravilno vršilo kontrakcije. Sve dok se električni impulsi normalno prenose, srce kontrahuje u regularnom ritmu. Kod odraslih, zdravih ljudi, broj otkucaja srca iznosi 60 do 100 puta u minuti.
Elektrogardiografija (EKG) je bezbolna, neinvanzivna procedura koja beleži električnu aktivnost srca i može pomoći u dijagnozi aritmije.
Abnormalni srčani ritam (aritmija)
Aritmije su abnormalni otkucaji. Termin aritmija se odnosi na bilo koju promenu i odstupanje od normalnog niza električnih impulsa, izazivajući abnormalne srčane ritmove. Aritmije mogu da budu potpuno bezopasne, ali i opasne po život.
Neke aritmije su vrlo kratke (na primer, privremena, kratkotrajna pauza ili prevremeni otkucaj), pa to ne utiče na ukupan ritam srca. Međutim, ako aritmije traju duže, mogu dovesti do toga da otkucaji srca budu suviše spori ili preterano brzi ili, pak, da srčani ritam bude potpuno neujednačen, tako da srce ne vrši efikasno pumpanje krvi.
- Ubrzani rad srca (kod odraslih više od 100 otkucaja u minuti) se zove tahikardija.
- Usporen rad srca (manje od 60 otkucaja u minuti) se zove bradikardija.
Uzroci
U normalnim uslovima, najdinamičnije ćelije u srcu su one u sinoatrijalnom čvoru. One čine ovu regiju srca prirodnim pejsmejkerom.
Pod određenim uslovima, gotovo čitavo srčano tkivo može startovati impuls koji je identičan onom koji pokreće otkucaje srca. Ćelije u provodnom srčanom sistemu mogu automatski započeti pulsiranje, a samim tim izazvati električnu aktivnost. Ovakva aktivnost može prekinuti normalan redosled aktivnosti pumpanja srca.
Sekundarni pejsmejkeri u drugim delovima srca daju “back up” ritam (ritam “podrške”) kada sinoatrijalni čvor ne radi ispravno ili kada su impulsi blokirani negde u provodnom sistemu srca.
Aritmija nastaje kada:
- prirodni pejsmejker razvije abnormalni ritam;
- kada je put normalne provodljivosti prekinut;
- kada neki drugi deo srca preuzme ulogu prirodnog pejsmejkera.
Tipovi aritmije
Atrijalna fibrilacija (AF). Atrijalna fibrilacija je treperenje ili nepravilan rad srca koji može da dovede do stvaranja krvnih ugrušaka, moždanog udara, srčane insuficijencije i drugih komplikacija vezanih za srce. Evo kako su neki pacijenti opisali svoje iskustvo vezano za atrijalnu fibrilaciju:
“Moje srce je treperilo, preskakalo otkucaje i izgledalo je kao da udara o zid mog grudnog koša, naročito kada nosim neki teret uz stepenište ili dok se saginjem.”
“Imao sam mučninu, vrtoglavicu i osećao sam se slabo. Srce mi je brzo udaralo i imao sam osećaj kao da se borim za vazduh.”
“Nisam imao simptome. Svoju atrijalnu fibrilaciju sam otkrio na redovnom pregledu. Drago mi je što sam ovaj poremećaj otkrio na vreme.”
Šta se dešava tokom atrijalne fibrilacije?
U normalnim uslovima vaše srce kontrahuje (steže se i opušta) u normalnom i redovnom ritmu. Tokom atrijalne fibrilacije, pretkomore kucaju nepravilno i neregularno, umesto da u ispravnom ritmu pokreću krv ka komorama.
Ukoliko se stvori ugrušak i prekine normalnu cirkulaciju smestivši se u arteriju koja vodi do mozga, to može rezultirati moždanim udarom. Oko 15-20 % ljudi koji dožive moždani udar imaju atrijalnu fibrilaciju kao tip aritmije. Opasnost od stvaranja ugruška je razlog podvrgavanja terapiji razređivanja krvi (antikoagulantna terapija) svih pacijenata sa dijagnostifikovanom atrijalnom fibrilacijom.
Iako nelečena atrijalna fibrilacija duplira rizik od smrti kao posledice neispravnog rada srca i povezana je sa petostruko većim rizikom od moždanog udara, mnogi pacijenti su nesvesni da je atrijalna fibrilacija veoma ozbiljan poremećaj.
Prema nekim istraživanjima iz 2009. godine samo 33% pacijenata kojima je utvrđena atrijalna fibrilacija shvataju ozbiljnost ove dijagnoze. Manje od polovine pacijenata veruju da imaju povećan rizik za moždani udar ili hospitalizaciju vezanu za rad srca.
Lečenje atrijalne fibrilacije je vrlo važno. Kada se otkrije na vreme, ispravnim načinom života i poštovanjem određenih pravila, možete se zaštititi od neželjenih posledica.
Najvažniji koraci u smanjenju rizika od opasnih posledica su: dobro poznavanje simptoma, dobijanje stručnog odgovarajućeg tretmana, smanjivanje rizika od moždanog udara i srčane insuficijencije.
Iako atrijalna fibrilacija može biti čudna i zastrašujuća, sam “napad” obično nema štetne posledice sam po sebi. Pravu opasnost predstavlja mogućnost povećanog rizika od moždanog udara. Čak i kada simptomi atrijalne fibrilacije nisu primetni, AF može povećati rizik za dobijanje srčanih problema i moždanog udara.
Ponekad je uzrok AF potpuno nepoznat. U nekim slučajevima je to rezultat oštećenja električnog sistema srca koje je prouzrokovano nekim drugim stanjima, kao što je npr. dugogodišnji nekontrolisani visok krvni pritisak. AF može često biti i komplikacija koja nastaje nakon operacije srca.
Obično, najozbiljniji rizik od AF je da to može dovesti do drugih zdravstvenih problema, uključujući:
- moždani udar;
- otkazivanje srca;
- hroničan umor;
- dodatne probleme srčanog ritma;
- nedosledno snabdevanje krvlju.
Kako AF dovodi do moždanog udara?
U slučaju AF otkucaji srca liče na podrhtavanje. Pretkomore srca ne proizvode efikasne i redovne kontrakcije ili kontrahuju nepravilno. Dolazi i do izostajanja kontrakcija. Možemo zamisliti kako izgleda ceđenje sunđera. Ako ne stegnemo sunđer kako treba, voda će i dalje ostati u sunđeru. Isto tako kada su kontrakcije srca previše brze ili neravnomerne, krv iz pretkomora ne može se u potpunosti istisnuti u komore. U atrijalnom delu se nagomilava krv.
Ona nije u potpunosti istisnuta i stoji i dalje u pretkomorama. Tada se povećavaju rizici od stvaranja ugrušaka jer kad god krv ima mogućnost nagomilavanja ima i mogućnost zgrušavanja. Ugrušci mogu da putuju i da izazovu začepljenja. Krvni ugrušak iz pretkomore može biti potisnut iz srca u mozak, blokirati dotok krvi u moždanu arteriju i na taj način dovesti do moždanog udara. Ova vrsta moždanog udara se zove embolijski udar, a neki lekari ga zovu kardioembolijski moždani udar (šlog).
Kako AF dovodi do srčane insuficijencije?
Srčana insuficijencija znači da srce ne pumpa dovoljno krvi kako bi zadovoljilo potrebe organizma. AF može dovesti do srčane insuficijencije zato što srce kuca tako brzo da nikada ne napuni komore dovoljnom količinom krvi koja posle treba da ode u ostale delove tela. Krv se može zadržavati u plućnim venama (krvnim sudovima koji vraćaju krv bogatu kiseonikom iz pluća u srce) što može izazvati da se tečnost zadržava u plućima.
Kada AF uzrokuje srčanu insuficijenciju, tečnost u plućima može izazvati umor i kratak dah. Krv bogata kiseonikom se ne dostavlja telu i mozgu, izaziva zamor i smanjuje izdržljivost. Tečnost se može zadržavati u nogama, stopalima, zglobovima, a to izaziva povećanje težine (koje je u vezi sa lošim radom srca).
Kako AF dovodi do poremećaja električnih impulsa?
Tokom AF, sinoatrijalni čvor ne započinje kontrakcije. Umesto toga, kontrakcija može nastati nasumično u drugim delovima pretkomora ili čak u plućnim venama. Tokom AF električni impuls ne teče organizovano od vrha do dna (odozgo na dole), već su kontrakcije brze i neorganizovane. Atrioventrikularni čvor ne može da reguliše haotično strujanje i daje sve od sebe da zaštiti komoru od dodatnih impulsa, ali ne uspeva u potpunosti.
Kao posledica, dešava se da komora kontrahuje češće nego što bi trebalo, a to dovodi do ubrzanog daha i zamora. Kada su normalni otkucaji poremećeni, snabdevanje krvlju može biti nepredvidljivo. Iako komora kuca brže nego što je uobičajeno, ona ne kuca tako brzo kao pretkomora. To znači da komora i pretkomora ne kucaju koordinirano. Ovakva situacija dovodi do brzog i nepravilnog srčanog ritma. Tokom AF komora može kontrahovati 100 do 175 puta u minuti, za razliku od normalnog broja otkucaja (60-100 u minuti).
Može li AF nestati sama od sebe?
Da, veoma retko se desi da se AF spontano povuče. Međutim, bez obzira na to, vi i vaš lekar bi trebalo da nadgledate i pratite stanje. Mnogi ljudi najnormalnije žive sa AF i ne osećaju nikakve simptome. To ne znači da rizici nisu prisutni.
Najveći broj rizika, simptoma i konsekvenci AF su u vezi sa tim koliko brzo srce kuca i koliko često se pojavljuju ritmičke nepravilnosti (odstupanja).
AF mogu biti kratkotrajne, sa simptomima koji se pojavljuju i nestaju. Moguće je imati epizodu AF koja se sama od sebe rešava i nestaje. Takođe, može se desiti da AF bude uporna i da zahteva ozbiljno lečenje. U najgorim slučajevima, AF je stalna (hronična), pa lekovi ili drugi tretmani ne mogu povratiti normalan srčani ritam.
Zbog svega navedenog, vrlo je važno da se redovno savetujete sa svojim lekarom i da sagledate sve mogućnosti lečenja. Takođe je važno da započnete sa jednim potpuno zdravim životnim stilom i da smanjite sve moguće rizike (pušenje, alkohol, nezdrava ishrana).
Ventrikularna fibrilacija (VF). Ventrikularna fibrilacija je opasna po život. To je jedan od najozbiljnijih poremećaja srčanog ritma ili najozbiljnija vrsta aritmije. Komore trepere, srce ne može da pumpa krv i dolazi do srčanog zastoja. Električni impuls srca se remeti. Kada se to dogodi komore kontrahuju ubrzano i nesinhronizovano (trepere, ne udaraju ravnomerno). Srce pumpa malo ili nimalo krvi. U tim situacijama dolazi do potpunog kolapsa i sledi srčani zastoj!
Mogući uzroci ventrikularne fibrilacije:
- nedostatak pravilnog protoka krvi u srčanom mišiću ili oštećenje srčanog mišića zbog srčanog udara (infarkta);
- kardiomiopatija;
- problemi sa aortom;
- trovanje lekovima, predoziranost;
- sepsa.
Znaci srčanog zastoja
- nagli gubitak reagovanja (nema odgovora na dodir po ramenima);
- bez normalnog disanja (žrtva ne diše ili dahće);
U ovakvim slučajeva se zna da je osoba doživela iznenadni srčani zastoj koji zahteva hitnu medicinsku pomoć (reanimaciju i defibrilaciju).
Tretman u slučaju srčanog zastoja izazvanog ventrikularnom fibrilacijom
Ventrikularna fibrilacija može da se zaustavi defibrilatorom, koji daje strujne udare srcu (elektrošokove). Defibrilator se koristi kao sredstvo prve pomoći kod zastoja srca ili srčanog udara, kao i drugih poremećaja ritma. Ukoliko se nađete pored osobe koja je doživela srčani zastoj, odmah zatražite pomoć, recite nekom ili sami zovite službu hitne pomoći. Odmah započnite sa reanimacijom (pritiskajte grudi sa najmanje 100 kompresija u minuti). Nakon svake kompresije neka se grudi vrate u normalan položaj. Dajte veštačko disanje sve dok osoba ne počne da reaguje ili dok ne stigne služba hitne pomoći. Možete primenjivati i kombinovanu metodu (30 kompresija i 20 davanja veštačkog disanja).
Rizik od ventrikularne fibrilacije se smanjuje uz pomoć lekova koji kontrolišu poremećaje srčanog ritma ili ugradnjom implantibilnog kardioverter defibrilatora (IKD). IKD je uređaj sa prosečnim dimenzijama 6 x 5 x 1.5 cm koji služi za otkrivanje i trenutno prekidanje poremećaja srčanog ritma. Ovaj uređaj ima kućište koje sadrži bateriju i elektronski sklop i postavlja se ispod kože u području ispod ključne kosti; kao i kateter koji sadrži elektrodu koja se postavlja u srce. Ovaj uređaj trenutno prepoznaje poremećaj srčanog ritma (najčešće se radi upravo o ventrikularnoj fibrilaciji) i odmah reaguje bilo stimulacijom, bilo električnim šokom (defibrilacija). Uspešnost ovog uređaja je veoma visoka i iznosi oko 98%. Pored toga, IKD funkcioniše i kao elektrostimulator, pejsmejker i svojim radom sprečava i prespore otkucaje srca.
Tahikardija (prebrzi otkucaji). Kada kod odraslih ljudi srce kuca 100 ili više otkucaja u minuti, to se zove tahikardija. Šta je prebrzo? Odgovor na ovo pitanje zavisi od starosti i fizičkog stanja.
Postoje tri vrste tahikardije: atrijalna ili supraventrikularna tahikardija, sinusna tahikardija i ventrikularna tahikardija.
Atrijalna ili supraventrikularna tahikardija je brz srčani ritam koji počinje u gornjim srčanim komorama (pretkomorama). Neki od oblika ove tahikardije se zovu paroksizimalna atrijalna ili supraventrikularna tahikardija.
Do ove vrste tahikardije dolazi tako što električni impulsi u pretkomorama abnormalno brzo reaguju (bude se), što ometa električne impulse koji dolaze iz sinoatrijalnog čvora. Niz ranih otkucaja u pretkomorama ubrzava otkucaje srca. Brzi otkucaji ne daju dovoljno vremena srcu da se napuni pre nego što ponovo izvrši kontrakciju. Na taj način protok krvi u ostalim delovima tela ostaje pod znakom pitanja.
Ko najčešće doživi atrijalnu ili supraventrikularnu tahikardiju?
Supraventrikularna tahikardija je najčešći tip aritmije kod dece.
Ovaj tip aritmije je češći među ženama, ali je mogu imati i muškarci.
Dešava se kod anksioznih mladih ljudi.
Ove vrste aritmije napadaju ljude koji su stalno izloženi velikom fizičkom premoru, koji piju velike količine kafe, koji su alkoholičari ili pasionirani pušači.
Simptomi i komplikacije atrijalne ili supraventrikularne tahikardije
Neki ljudi nemaju simptome, dok se kod nekih može javiti:
- nesvestica;
- nesvestica sa vrtoglavicom;
- ubrzani rad srca ili “palpitacije” sa osećajem podrhtavanja u grudima;
- angina (bol u grudima), pritisak ili zategnutost;
- kratak dah;
- zamor/umor;
- u ekstremnim slučajevima ove vrste tahikardije mogu izazvati gubljenje svesti ili srčani zastoj.
Tretman u slučaju atrijalne ili supraventrikularne tahikardije
Kod mnogih ljudi nije potrebna medicinska terapija ukoliko imaju problema sa ovim vrstama aritmije. Tretman zavisi od toga da li su epizode aritmije produžene ili se javljaju često. Lekar vam može preporučiti:
- masažu karotidnog sinusa (nežna masaža na delu vrata gde se karotida deli na dve grane);
- masažu očnih jabučica (sa zatvorenim očima);
- Valsalva manevar (izvodi se forsiranim izdisanjem a da su pritom i nos i usta zapušeni);
- sedative;
- smanjivanje unošenja kafe i drugih supstanci sa kofeinom;
- smanjeni unos alkohola;
- odvikavanje od pušenja;
- odmaranje.
Sinusna tahikardija (brza, ali pravilna) je ubrzan rad srca koji se dešava kada sinoatrijalni čvor šalje električne signale brže nego obično. Otkucaji su brzi, ali pravilni. Uzroci sinusne tahikardije mogu biti različiti. Brz rad srca može biti odgovor organizma na neke ne toliko neuobičajene uslove, kao što su:
- groznica/povišena telesna temperatura;
- anksioznost;
- neki lekovi ili ulične droge;
- jak emotivni stres;
- strah;
- iscrpljujuće vežbanje;
- anemija;
- povećana aktivnost tiroidne žlezde;
- oštećenje srčanog mišića nakon srčanog udara ili srčane insuficijencije;
- velika krvarenja.
Ventrikularna tahikardija je brz srčani ritam koji započinje u donjim srčanim komorama. Ovakva tahikardija može biti opasna po život i zahteva brzu dijagnostiku i lečenje. Do ove vrste tahikardije dolazi tako što se električni signali u ventrikulima veoma brzo aktiviraju što ometa signale koji dolaze iz sinoatrijalnog čvora. Ubrzan rad srca, tj. veliki broj otkucaja ne daju dovoljno vremena da se srce napuni pre nego što kontrahuje i ispumpa krv u ostatak tela. Uzroci ventrikularne tahikardije su obično povezani sa raznim srčanim poremećajima: nedostatak kiseonika u srčanoj regiji (zbog nedostatka kiseonika u arterijskoj koronarnoj krvi), kardiomiopatija, sarkoidoza, itd. Simptomi ventrikularne tahikardije su obično: vrtoglavica, palpitacija, kratak dah, mučnina, nesvestica, srčani zastoj.
Usporen rad srca – bradikardija
Normalna frekvencija srčanog rada iznosi 60 do 100 otkucaja u minuti. Ukoliko je broj otkucaja manji od donje granice (60) tada se konstatuje bradikardija – aritmija koja podravzumeva usporen rad srca. Uzrok bradikardije može biti poremećen rad sinoatrijalnog čvora. Električni impulsi usporeno reaguju, pa se broj srčanih kontrakcija smanjuje. Bradikardija se javlja kod starijih ljudi, kod osoba koje boluju od hipotireoze (smanjenog rada štitne žlezde), kod poremećaja nivoa elektrolita u organizmu (magnezijum, kalcijum, kalijum, natrijum), kod upotrebe betablokatora, kod ljudi koji su imali upalu srčanog mišića ili infarkt miokarda.
Bradikardija može biti normalna pojava kod sportista. Njihovo srce je utrenirano, pa u jednom ciklusu uspe da pumpa dovoljno krvi za čitav organizam.
