Štitna žlezda, tiroidna žlezda – bol, simptomi, uzrok, rak i lečenje

Tireoidna žlezda jeste najveći endokrini organ smešten u prednjem trouglu vrata, ispred i bočno od dušnika (traheje), a nešto ispod larinksa (grkljana). Štitasta žlezda luči dva najznačajnija hormona koji se nazivaju tiroksin i trijod-tironin, poznatiji kao T4 i T3, a koji su regulisani hormonom adenohipofize, tireostimulišućim hormonom (TSH).

Lučenje tireostimulišućeg hormona, pak, jeste pod direktim uticajem tireotropnog rilizing hormona (TRH) iz hipotalamusa, tako da je osovina TRH-TSH- T3, T4, osnova funkcije štitne žlezde. Tireoidna žlezda produkuje i hormon kalcitonin koji reguliše metabolizam kalcijuma.

Za stvaranje T3 i T4 hormona štitne žlezde neophodan je jod, koji se uglavnom unosi put hrane. Ljudske potrebe za jodom iznose oko 1 miligram nedeljno, a mi ga najčešće unosimo put soli koju koristimo u prehrani.

Fiziologija štitne žlezde

Iako tiroksin (T4) čini 93%, a trijod-tironin 7% (T3) ukupne proizvodnje hormona štitne žlezde, ipak, oba hormona su podjednako važna, jer se određena količina tiroksina pretvara u T3 u tkivima, pa je zapravo trijod-tironin hormon koji je dostupniji tkivima. Put krvi do tkiva ovi hormoni se transportuju vezani za specifične krvne proteine, a kada dospeju do određenih tkiva oni se vezuju za proteine ćelija.

Glavna uloga hormona štitne žlezde jeste povećanje metaboličke aktivnosti svih, ili pak najvećeg broja tkiva u organizmu. Hormoni štitne žlezde imaju i te kako veliku i bitnu ulogu u rastu i razvoju mozga fetusa, ali i deteta, u prvim godinama nakon rođenja. Ovi hormoni generalno povećavaju bazalni metabolizam čak i za 60-100%. Oni stimulišu metabolisanje ugljenih hidrata i masti, stimulišu razgradnju masnog tkiva i smanjuju nivo holesterola u krvi, pa tako mogu uticati i na smanjenje telesne mase, ukoliko se povećano produkuju.

Dejstvo na kardiovaskularni sistem je takođe od i te kako velikog značaja. Pod dejstvom ovih hormona povećan je protok krvi kroz dilatirane (proširene) krvne sudove, a samim tim, povećan je i minutni volumen srca, srčana frekvenca i udarni volumen, tj količina krvi koju srčani mišić pumpa u minuti.

T3 i T4 povećavaju i dubinu i brzinu, tj frekvencu disanja. Na gastrointestinalni, tj sistem za varenje, tiroksin i trijod-tironin deluju tako što poboljšavaju i stimulišu motilitet i varenje hrane, pokretljivost digestivnog trakta, ali i lučenje i dejstvo enzima koji hranu vare. Kod prevelike količine hormona javlja se dejstvo na sve organske sisteme, a praćeno je simptomima nervoze, tremorom mišića, umorom, lošim snom i slično.

Takođe, ova žlezda svojim produktima deluje i na sve druge endokrine žlezde u organizmu i na produkciju njihovih hormona. Tu najpre spadaju pankreas, paratireoidne žlezde i nadbubrežne žlezde. Dejstvom ovih hormona dolazi i do promene u funkciji polnih žlezda, što će se umnogome odraziti i na sekreciju i delovanje polnih hormona, pa će to imati uticaja i na seksualnu funkciju kako kod žena, tako i kod muškaraca.

Bolesti štitne žlezde

Sve bolesti štitne žlezde mogu se podeliti na kvalitativne i kvantitativne promene u sekreciji hormona, ili u građi same žlezde.

loading...

Prosta netoksična struma (Struma simplex)

Pojava ovog endokrinog poremećaja i te kako je česta, a manifestuje se kao bolest kod koje dominira uvećana štitna žlezda, ali nema poremećaja njene funkcije, tj vrednosti T3 i T4 su u granicama normale. Ova struma se može podeliti na:

– difuzni oblik (koji se javlja kao endemska i sporadična struma) i na
– nodozni oblik strume.

Difuzna netoksična struma

1. Endemska struma

Endemska struma jeste poremećaj koji se javlja kao posledica nedovoljnog unosa joda put hrane ili vode. Najčešće je karakteristična za određena područja čiji stanovnici ne praktikuju konzumaciju joda, ili pak koriste u ishrani namirnice koje suprimiraju iskorišćavanje joda u organizmu (strumogeni iz hrane kakav je na primer kupus). Ta područja nazivaju se endemskim ukoliko je prevalenca strume veća od 10% populacije koja ih naseljava. Smatra se da je potreba za dnevnim unosom joda oko 100 – 150 mikrograma, te da oko 800 miliona ljudi na planeti nema mogućnost da unese dovoljnu količinu joda prirodnim putem.

Ova struma češća je kod osoba ženskog pola i u početku je obično difuzna, ali kasnije se uvećava i postaje nodozna. Ipak, nivo hormona je kod ove strume u granicama normale. Međutim, ono što se javlja kao opasnost, jeste da majke koje konzumiraju manje od 25 mikrograma joda na dan, imaju povećan rizik za rađanjem dece sa bolešću kakva je kretenizam, u ovom slučaju nazvana endemski kretenizam. Simptomi koji ga prate jesu mentalni deficit, gluvoća, mutizam, poremećaj funkcije motoneurona i kretanja. Zapaža se i zastoj u rastu, a u odraslom dobu se može javiti i polinodozna struma.

Da bi se sprečio nastanak svih gore pomenutih stanja, veoma je važno unositi dovoljne količine joda na dan, dodavati jod hrani, vodi i slično.

2. Sporadična struma

Takođe spada u grupu eutireoidnih struma, tj struma sa normalnim koncentracijama T3 i T4, i javlja se češće kod osoba ženskog pola. Prvi put može da se zapazi u pubertetu, za vreme menopauze ili pak tokom perioda trudnoće. Smatra se da može nastati kao posledica genetske predispozicije, tj kao posledica urođenog defekta u sintezi tireoidnih hormona, kao posledica nedovoljnog unosa joda ili kao posledica unosa nekih hemijskih supstanci u organizam koje deluju strumogeno (mogu to biti i neki lekovi poput litijuma ili tiocijanata).

Ono do čega ovde dolazi jeste poremećaj u sintezi hormona, koji retrogradno, put osovine štitna žlezda (T3 i T4) – hipofiza (TSH) – hipotalamus (TRH), stimuliše sintezu TSH, te dolazi do uvećanja štitne žlezde. I ova struma je difuznog tipa, ali se može manifestovati i pojavom nodusa, što zna da predstavlja problem, usled njihove moguće maligne alteracije.

Simptomi strume koji se razvijaju, a osobito ukoliko je ona i te kako uvećana jesu: otežano disanje zbog pritiska na dušnik, otežano gutanje zbog pritiska na ždrelo (farinx), vox strumica, takozvani strumogeni glas, zbog pritiska na larinx (grkljan) i predeo glasnih žica. Postoji još i osećaj stezanja u grlu, osećaj stranog tela, postoji promuklost, nadražaj na kašalj i pritisak na vene vrata, s tim što se ovako izraženi simptomi javljaju kod veoma velike strume.

Da li se radi o difuznoj ili nodoznoj strumi određuje se na osnovu kliničkog pregleda, palpacije i ultrazvučnog pregleda. Takođe se, određivanjem hormonskog statusa u krvi, određuje i funkcija štitne žlezde, a radi se i scintigrafija ukoliko je neophodno. Procena veličine strume prema definiciji Svetske Zdravstvene Organizacije vrši se na sledeći način i podeljena je na stadijume:

0A – žlezda nije uvećana, tj nema strume

0B – struma se zapaža samo palpacijom i ne vidi se kada je glava zabačena

I – struma se palpira, a zapaža se kada je glava zabačena

II – struma je vidljiva kod normalnog položaja vrata

III – struma je veoma velika, vidljiva je i sa većeg rastojanja

Osnova tretmana ove strume jeste lečenje uzroka koji je do nje doveo. Znači da se iz ishrane moraju ukloniti sve strumogene materije, hrana i lekovi, i to će uglavnom biti dovoljno da se struma povuče. Za slučaj da je TSH povišen (mada je obično u granicama normale), koristi se L-tiroksin za terapiju, pa će se difuzna struma povući za nekoliko nedelja. Hirurško lečenje sprovodi se kod veoma velikih struma koje dovode do gore pomenutih ozbiljnih simptoma otežanog disanja, gutanja i slično.

Nodozna netoksična struma

Ovaj oblik bolesti javlja se češće kod žena nego kod muškaraca. Takođe se javlja kod osoba starije životne dobi. Može se javiti u područjima sa nedovoljnim unosima joda, ali i u područjima u kojima je unos joda dovoljan. Većina ovih pacijenata jeste eutireoidno, sa normalnom količinom hormona i bolest najčešće protiče asimptomatski.

Ova vrsta strume obično se razvija godinama i otkriva se gotovo slučajno, kada pacijent primeti kakvo zadebljanje na vratu. Ipak, ukoliko ona postane dovoljno velika, može da daje simptome otežanog disanja, gutanja, venske kongestije, promuklosti. Iznenadna bol i promuklost mogu da ukazuju na potencijalni malignitet čvorova.

Čvorovi u štitnoj žlezdi mogu biti različite veličine. Mogu se manifestovati kao infiltracije i nakupine ćelija, ili pak kao cista na štitnoj žlezdi (ili više njih). Hormoni su obično normalni, tj u granicama normale, pa se TSH meri u cilju da se isključe klinički hiper i hipotireoidizam. Ultrazvuk, CT i magnetna rezonanca se koriste da se vide odnosi između tkiva ovog predela, tj u kojoj meri čvorovi narušavaju anatomiju vratnog predela. Ipak, polinodozna struma ne predstavlja indikaciju za nastanak tumorskih formi tireoidee, a kada se posumnja na malignitet nodusa, tada bi trebalo izvršiti biopsiju sumnjivog čvora.

Hipertireoidizam

Hipertireoidizam se definiše kao skup bolesti tj kliničkih posledica koje nastaju kao posledica povećanja produkcije tireoidnih hormona od strane štitne žlezde. Tireotoksikoza pak jeste termin koji podrazumeva povećanje nivoa tireoidnih hormona u krvi bez obzira na izvor.

Simptomi hipertireoidizma koji se mogu javiti jesu nepodnošenje toplote, razdražljivost, fini tremor ruku, pojačan apetit praćen gubitkom težine, koža koja je topla i vlažna. Javlja se nesanica, poremećaji srčanog ritma, ali i mišićna slabost i zamor. Kod žena se remete menstrualni ciklusi, a postoje i takozvani očni znaci, sjaj očiju i ukočenost pogleda, a posebni znaci se javljaju kod Graves-ove bolesti, o čemu će kasnije biti govora.

Najčešći oblici hipertireoidizma i tireotoksikoze su:

– Graves Bazedovljeva bolest – toksična difuzna struma
– Toksična nodozna struma (toksični adenom i polonodozna struma)
– Tireotoksikoza usled primene tireoidnih hormona (jatrogeno)
– Hipertireoidizam usled unosa viška joda
– Pojačana sekrecija TSH (tumor hipofize)
– Hipertireoidna faza tireoiditisa (zapaljenja štitne žlezde)

Difuzna toksična struma – Graves-ova bolest

Odlike ove bolesti jesu pre svega pojava difuzne strume, zatim hipertireoidizma i orbitopatije. Ova bolest znatno je češća kod žena, u odnosu 8:1 prednjače žene, a zapaženo je i postojanje porodične predispozicije. Bolest se javlja u svim životnim dobima, a naročito od 20-50 godina života. Kod dece i strijih dakle, ređe.

Ova bolest nastaje kao posledica postojanja antitela na površinske receptore ćelija štitne žlezde (tireocite). Ta antitela usmerena su protiv TSH receptora, odnosno, ona se vezuju za TSH receptore i zauzimaju njihovo mesto i onemogućavaju TSH hormonu da se veže za receptore na štitnoj žlezdi.

Simptomi bolesti štitaste žlezde

Simptomi štitnjače kod bolesti kakva je Graves Bazedovljeva bolest mogu se podeliti na tri grupe.

U prvu grupu spadaju simptomi adrenergijske stimulacije gde spadaju: tahikardija, palpitacije, znojenje, razdražljivost, tremor, uznemirenost, intolerancija toplote i skok krvnog pritiska.

U drugu grupu spadaju simptomi hipertiroksinemije koji se manifestuju kroz pojačan apetit i jedenje (hiperfagija), ali istovremeno i povećanje bazalnog metabolizma, te osoba biva sve mršavija. Javlja se i porast termogeneze, produkcija toplote, razne miopatije i mišićne slabosti, neuropatije, kao i sve slabiji kvalitet kose. Ovo su osobenosti koje nastaju kao posledica povećanja tireoidnih hormona.

U trećoj grupi simptoma su imunološke osobenosti koje su karakteristične samo za ovu bolest, poput strume, orbitopatije, dermopatije (pretibijalni miksedem), splenomegalije (uvećanje slezine), limfadenopatije i slično. Orbitopatija je posebno značajna za ovu bolest i predstavljena je egzoftalmusom (iskolačenost očnih jabučica) i promenama na extraokularnim mišićima. Ovo stanje nastaje kao posledica mnogih imunoloških reakcija koje nastaju retroorbitalno, a manifestuju se proliferacijom retroorbitalnog tkiva, infiltracijom limfocitima, zapaljenjem, što sve kasnije vodi u fibrozu ekstraokularnih mišića.

Postoje brojni znaci i poremećaji koji se javljaju sa vidom u okviru orbitopatije, a koji su u domenu usko-specijalizovane medicinske grane koja proučava ovu endokrinu bolest.

Dijagnoza i terapija bolesti

Dijagnoza ove bolesti se zasniva na uzimanju anamneze, na kliničkom pregledu pacijenta, a radi se i ultrazvuk štitne žlezde. Takođe, laboratorijskim analizama krvi određuje se i nivo hormona. TSH je kod pacijenata obolelih od Graves Bazedovljeve bolesti snižen, jer su njegovi receptori za vezivanje zauzeti, pa se on nalazi slobodan u krvi, a visoki su i nivoi T3 i T4 hormona koji suprimiraju njegovo lučenje. T3 i T4 su visoki, jer vezana antitela za receptore štitne žlezde imitiraju ulogu TSH. Još neke od dijagnostičkih procedura koje se ređe koriste jesu i scintigrafija i nalaz IgG antitela za receptore na ćelijama štitne žlezde.

Lečenje ove bolesti zasniva se na upotrebi lekova kakvi su propiltiouracil i metimazol, ili na ablativnim postupcima, tj na davanju terapijskih doza radiojoda ili na operativnom lečenju. Lečenje lekovima koji imaju zadatak da smanje stvaranje T3 i T4 hormona traje od 18 meseci do 24 meseca.

Nodozna toksična struma

Ova struma odlikuje se postojanjem jednog ili više nodusa, čvorova u štitnoj žlezdi, kao i simptomima hipertireoidizma. Većina pacijenata koji boluju od ove bolesti starija je od 50 godina, a najčešće se pacijenti javljaju lekaru usled toga što primećuju poremećaje ritma srca, nepravilni srčani rad, tremor, zamor, temperature i preznojavanje. Tačnije, zapažaju se svi ranije pomenuti znaci hipertireoidizma.

Laboratorijske analize pokazuju povišene vrednosti T3 i T4 hormona, a nivo TSH je snižen. Folikuli koji proizvode hormone u žlezdi mogu biti od potpuno aktivnih do neaktivnih. Na scintigrafiji se kao vrući čvorovi prikazuju oni koji ne vezuju TSH, dok su topli nodusi oni koji vezuju TSH, isto kao i okolno žlezdano tkivo. Ako su nodusi pojedinačni sprovodi se terapija radiojodom, dok kod multiplih nodusa terapija jeste operativna.

Hipotireoidizam

Nastaje kao posledica nedovoljne sinteze tireoidnih hormona od strane štitne žlezde i njihove nedovoljne koncentracije u krvi, ali isto tako može predstavljati i nesposobnost perifernih tkiva da tireoidne hormone koriste.

Može se podeliti na:

1. Primarni hipotireoidizam – koji nastaje zbog insuficijencije štitne žlezde
2. Centralni hipotireoidizam – zbog poremećaja na nivou hipofize ili hipotalamusa
3. Periferni hipotireoidizam – zbog rezistencije (otpornosti, nereagovanja) perifernih tkiva na hormone štitne žlezde

Primarni hipotireoidizam jeste najčešći i nastaje kao posledica raznih bolesti na nivou štitne žlezde, a koje su zapaljenski procesi (autoimunski tireoiditisi), usled ablacije (odstranjenja dela najčešće) žlezde (radiojodom ili hirurški – operacija štitne žlezde), u sporadičnoj ili endemskoj strumi, usled poremećaja u razvoju štitne žlezde i slično. Ipak, najčešći uzrok kod starijih osoba za nastanak ovog stanja jeste autoimunski tireoiditis – Hašimoto tireoiditis.

Centralni hipotireoidizam nastaje zbog poremećaja na nivou hipofize i hipotalamusa, koji nadalje neadekvatno produkuju TSH i TRH hormone. Tu spadaju razne bolesti poput tumora, granuloma, zračenja, zapaljenski procesi i slično.

Periferni hipotireoidizam nastaje, kako smo već i rekli, usled nereagovanja tkiva na hormone štitne žlezde.

Klinička slika

Simptomi ovih bolesti obično duže vreme protiču kao asimptomatski, tj ne bivaju odmah primećeni. Predstavljaju zapravo suprotnost simptomima hipertireoidizma i manifestuju se kao umor, sanjivost, zaboravnost, nepodnošenje hladnoće. Metabolizam je generalno usporen, za razliku od hipertireoidizma gde je bazalni metabolizam ubrzan. Javljaju se i opstipacija, malaksalost, grčevi u mišićima, parestezije. Govor je usporen, glas je hrapav. Pacijenti imaju otečeno lice, suvu, bledu i perutavu kožu, krte i lomljive nokte.

Može se javiti i otečenost kapka i jezika, a neretki su i izlivi u srčanu kesu, pa srce može izgledati uvećano. Srčani rad je usporen i prisutna je bradikardija. Refleksi su usporeni ili odsutni, javlja se žućkasta prebojenost kože, osobito dlanova i tabana, a kao posledica hiperkarotinemije. Često je prisutna i hipotermija (smanjena telesna temperatura).

Dijagnoza i terapija hipotireoidizma

Pored anamneze, kliničkog i ultrazvučnog pregleda, prve od analiza rade se analize krvi, tj hormona. Kod ovog stanja nivoi hormona T3 i T4 najčešće su sniženi, dok je TSH povišen. Stoga se u terapiji koriste lekovi koji podižu nivo tiroksina, odnosno primenjuje se L-tiroksin. Njegove doze se postepeno povećavaju do maksimalnih 200 mg na dan.

Tireoiditisi – zapaljenski procesi štitne žlezde

Svi tireoiditisi mogu se podeliti na akutne, subakutne i hronične.

Akutni tireoiditisi

Posledica su infekcije, najčešće virusima ili bakterijama, a ređe gljivama i parazitima. Mogu se javiti kod osoba bilo kog uzrasta, a naročito su mu sklone odrasle osobe koje su oslabljenog imuniteta, u stanju kaheksije, ili osobe koje su podlegle kakvim lokalnim povredama.

Osnovni simptomi su delimično ili celokupno uvećanje štitne žlezde, sa svim prisutnim znacima zapaljenja poput crvenila, otoka, toplote kože u predelu žlezde, ali i veoma intenzivnog bola koji se povećava prilikom dodira, okretanja glave, gutanja i slično. Ovaj bol je pulzirajućeg karaktera, širi se ka donjoj vilici ili ka ramenima, a zna da i te kako ometa san i iscrpi pacijenta. Povišena je i temperatura, a praćena je i preznojavanjem. Javljaju se i klasični znači zapaljenja u krvnoj slici kakvi su ubrzana sedimentacija i povećanje broja leukocita.

Terapija koja se sprovodi jeste antibiotska, a u slučaju formiranja apscesa vrši se i hirurška drenaža, mada je to retko stanje.

Subakutni tireoiditis

Subakutni tireoiditis je upala štitne žlezde za koju se smatra da je najverovatnije virusne etiologije. Pojava ove bolesti i njen klinički tok su veoma raznoliki. Ona može početi naglo, bez bilo kakvih upozoravajućih simptoma, dakle iznenadno, ali i postepeno, do potpunog razvitka kliničke slike.

Obično se kao prvi simptom javlja bol u prednjem delu vrata, a zatim se javljaju i ostali simptomi zapaljenja kakvi su slabost, malaksalost, zamor, ubrzan srčani rad, palpitacije, temperatura i preznojavanje. Bol koji se javlja u prednjoj loži vrata obično je veoma jak, ređe umeren, a zrači u donju vilicu ili u uho sa neke od strana. Pored bola, kao simptom se javlja i otok, koji može da menja svoju lokalizaciju, pa ovaj tireoiditis nosi naziv „migrirajući“. Bol može da traje i do 3 meseca ukoliko se bolest ne leči, a ono što je od velikog značaja jeste i da bolest ima sklonost ka recidiviranju, tj ponovnoj pojavi i vraćanju.

U laboratorijskim analizama prisutni su znaci zapaljenja, a prisutna je i niska fiksacija radiojoda, što je pored kliničke simptomatologije dovoljno da se dijagnostikuje bolest. U terapiji se koristi mirovanje, analgetici, a ako je bol veoma jaka, mogu se koristiti i kortikosteroidi u terapiji. Normalizovanje fiksacije radiojoda ukazuje na to da dolazi do postepenog ozdravljenja.

Hronični tireoiditis (Autoimunski – Hašimoto tireoiditis)

Ovo je autoimunska bolest koja se javlja češće kod žena nego kod muškaraca, a najčešće se javlja između 3. i 5. decenije života. Bolest je povezana sa drugim autoimunskim bolestima, a manifestuje se pojavom i produkcijom antitela štitne žlezde prema tireoperoksidazi i tireoglobulinu koji su odgovorni za stvaranje T3 i T4. Zbog toga, kako bolest napreduje, titar T3 i T4 biva sve manji, a TSH sve veći. Takođe, jedan od najznačajnijih pokazatelja bolesti, jeste veoma visok titar antitireoperoksidaznih antitela.

U početku bolesti javlja se struma, elastična, čvrsta i neosetljiva. Vremenom mogu da se razviju znaci hipotireoidizma, a u kliničku sliku znaju da se umešaju i simptomi drugih autoimunskih bolesti.

U laboratorijskim analizama prisutna je ubrzana sedimentacija, anemija, T3 i T4 su povećani, TSH snižen. Titar TPO antitela je visok i to je najznačajniji parametar Hašimoto tireoiditisa. Žlezda je bogato infiltrirana limfocitima.

Terapija se sastoji u primeni L-tiroksina, a hirurško lečenje se primennjuje kod veoma velikih struma koje vrše kompresiju na okolna tkiva, kao i kod sumnje na malignitet.

Tumori štitne žlezde

Svi tumori mogu se podeliti na benigne tumore (adenomi), maligne tumore i metastaze u štitnoj žlezdi.

Benigni tumori prikazuju se kao hladni čvorovi na scintigrafiji. Značajni su jer postoji potreba da se, ukoliko se ukažu, na vreme otkriju i razlikuju od karcinoma.

Od malignih tumora tu su papilarni i folikulski karcinom, kao i medulski i anaplastični karcinom štitne žlezde. Leče se najčešće hirurškim putem, zračenjem ili hemioterapijom i većina je veoma agresivna i ima sklonost ka lokalnom, limfogenom i hematogenom širenju i davanju udaljenih metastaza.

Lečenje štitne žlezde prirodnim putem

Ostalo je još da vidimo i da li se, i kako se leči štitna žlezda prirodnim putem.

Najbolji prirodni lek za štitnu žlezdu jeste, kako ruski naučnici kažu – pevanje. Oni savetuju da se pevaju vesele pesme, i da će se na taj način čvorići u štitnoj žlezdi povući i nestati.

Ruski eliksir zdravlja za štitnu žlezdu jeste i kombinacija čaše soka od šargarepe, crne rotkve, cvekle i tečnog meda, sa 1 litrom vodke, koja se sipa u veliku teglu i koristi kod uvećane žlezde. Ostavite eliksir u frižideru oko dve nedelje, uz povremeno mućkanje, a zatim procedite i pijte ga tri puta na dan, 30 minuta pre jela.

Nadalje, Rusi savetuju i prirodni tretman koji se sastoji iz upotrebe crnog luka u terapiji. Zapravo, potrebno je preseći crni luk i sokom koji nastane istrljati vrat. Prenoćiti tako i tek izutra isprati. Ova metoda u potpunosti će na prirodan način da podstakne funkciju štitne žlezde.

Čaj za štitnu žlezdu koji se koristi kod njene povišene funkcije, spravlja se od dva dela nane, dela korena valerijane, i jednog dela šišarki hmelja. Ovi sastojci se dobro izmešaju i dve kašike se preliju sa dve šolje ključale vode. Nakon pola sata on je spreman za konzumaciju. Pije se tri puta na dan po pola šolje čaja, a terapija traje mesec dana.

Zdrava ishrana podrazumeva izbegavanje gaziranih sokova, alkohola, duvana, kafe, crnog čaja. Izbacite gluten i proizvode od soje iz ishrane. Redovno vežbajte i pijte puno vode. Regulišite unos joda, kupusa, kikirikija, senfa i mnogih drugih proizvoda. Laneno ulje se smatra idealnim za terapiju uvećane štitne žlezde, a koristi se tako što se tri puta na dan, pre svakog obroka popije po kašika lanenog ulja. Potrebno je tako popiti litar ulja od lana.

Takođe, moguće je i mazati predeo uvećane žlezde ovim uljem, a zatim na to mesto privijati šal ili toplu gazu i ona će ubrzo postati manjih dimenzija.

Kod hipertireoze će, smatra se, pomoći i kapi od crvenog gloga koje pijete tri puta na dan pre jela, u dozi od po 15-30 kapi. Ovo je takođe stari recept Ruskih lekara.

Lekari savetuju i izbegavanje stresnih situacija, kao najbolju prevenciju u oboljevanju štitne žlezde. Najbitnije od svega jeste istrajati u tome da se grade zdravi životni stilovi i zdrave životne navike, sve do trenutka dok ne uđu kompletno u sklop našeg života. Sve ovo najbolje se postiže adekvatnom rekreacijom, pronalaženjem hobija, druženjem sa ljudima, ali i izgradnjom samopoštovanja, spavanjem, odmorom i drugim postupcima.

loading...
Loading...

Još zanimljivog sadržaja: